Уснуо у Господу дугогодишњи професор богословије Љубинко Видаковић

У понедјељак 30.11.2020. године, на дан успомене Светог Григорија Чудотворца, Светог Никона Радоњешког и Светог Максима патријарха цариградског, уснуо је у Господу професор Љубинко Видаковић.

 

Рођен је 20.4.1936. године у Бијелом Брду (општина Рудо, БиХ), од оца Лазара и мајке Марте (рођ. Шљука). Основну школу завршио је у Бијелом Брду, а школовање наставља у Нижој гимназији у Вишеграду. Богословију Св. Саве у Београду, завршио је 1958. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету СПЦ у Београду, 20. јуна 1963. године. Дужност професора обављао је у богословији у манастиру Крки пуне три деценије (од 1.9.1965. до 1.8.1995. год.). Пошто је Богословија „Света Три Јерарха” у манастиру Крка, усљед ратних дешавања била принуђена да се привремено исели, и професор Љубинко је, иконизујући вјерног пастира, пошао са својом паством пут Дивчибара, код Ваљева. Ту је дјеловао од 1. 8. 1995. до 1. 9. 1996. године, тј. до момента кад за богословију почиње нова епоха - рад на велечевском комплексу. У фочанској богословији, професор Љубинко предавао је од 1996. до 2008. године. Овдје ђацима усађиваше знање из историје СПЦ са народном, Психологије и Историје философије. Дуг период, вршио је и функцију главног васпитача, нерјетко се жртвујући за напредак школе у сваком погледу. Његове колеге данас, с поносом причају о сусретима, дружењима и анегдотама. Кажу да им је част била познавати и сарађивати са оваквим човјеком, који је своје име окитио епитетима поноса, јунаштва, величине и људства.           

Св. Петар Зимоњић, митрополит сарајевски, говораше да је потребно творити дјела која ће вјечно живјети, кроз која ћемо и ми вјечно живјети. Са сигурношћу можемо казати да је професор Љубинко један од извршилаца ове ријечи, он, који је својим радом оставио непоколебљиви печат у историји наших богословија и наше Цркве.           

Данас, примивши ову тужну вјест, плејаде његових ђака који су у међувремену постали угледни људи, свештеници, игумани, епископи, али не само они, већ и сви они који га кроз приче његових дичних ђака упознаше, моле Бога Свевишњег, да га прими у свој загрљај. Њега, ком нек је вјечни покој, слава и хвала за све.

Извор: Богословија Светог Петра Дабробосанског у Фочи