„Радујте се свагда у Господу“ (Фил 4, 4)
Свети апостол Павле
Последњих дана ове године, чини се, исцеђују се последњи остаци животне радости из наших живота. Нема чак ни оне претпразничне ужурбаности која краси децембарско-јануарски период годишњег круга. Претходних година бих се вероватно и подсмехнуо наивном уверењу људи који са осмехом на лицу грозничаво иду у шопинг да купују све и свашта са надом да их са Новом Годином коначно очекује промена на боље. Сада са тугом видим да нема те невине наивности и тог поверења у боље сутра. Сколиле су нас бриге, страх и неизвесност и стиче се утисак да су се тамни облаци надвили над нашим животима и да светла нема ниоткуда. Дух малодушности нас полако заокупља, а то никако не може бити добро јер, како неко рече, малодушност убија. Неопходна нам је утеха.
Пре неколико дана, један мени драг човек, ми је рекао једну своју мисао над којом сам се морао замислити: „У овим временима, мало је лакше онима који мало верују. Много лакше је онима који више верују, а најтеже је онима који не верују. Како ли је тек њима?“. И заиста, кад и човеку који верује није лако и кад и код њега провејавају малодушност и сумња, како ли је тек човеку који нема такву врсту наде? За шта да се он ухвати? Куда да крене?
Он је без те снаге коју вера пружа јер чак и ми са слабом и маленом вером имамо некакву утеху. Тешко је и облаци сумње су се надвили, али ипак знамо за љубав и милост Божију и знамо да, како стари кажу, „ништа без Бога не бива“. Знамо и верујемо (слабо, али ипак некако) да постоји Онај који брине о нама слабима и имамо поверења у то да ће светлост тријумфовати. Посматрам људе који су оцрковљени и видим да они заиста са више снаге и поуздања ходе кроз овај период и да у нама још увек има даха животности. До сада нисам увиђао некакву посебну разлику између оних који су верујући и црквени, и оних који то нису. Нисмо светији и мање грешни од других људи (не кажем да не би требало да буде тако), нисмо врлинскији људи и нисмо мање слаби, али сада, у овим кризним и тешким временима, увиђам да ипак постоји нешто што верујући проносе собом у већој мери од оних који нису верујући. Ми, овакви какви смо, ипак сведочимо наду и утеху и безнађе остављамо далеко иза себе (ово није ликовање, јер бисмо желели да сви учествују у нади у победу љубави и живота). Нисмо утешенији у смислу да је вера опијум за народ, већ у смислу да се налазимо крај изворишта живота и снаге. Једнако смо слаби и грешни (на нашу осуду) као и „сав нормалан свет“ али Бог нас прихвата у Свој широки загрљај и орадошћује срца наша.
Када погледамо у оне људе који су светији и врлинскији и мање грешни од нас, тек тада разлика постаје очевидна. Они су тек једна слика непоколебиве наде и поверења у Љубав Божију. Из њихових живота и са њихових лица исијава тиха радост и нема трунке таме и неспокојства.
Један чувени руски монах, архимандрит Јован (Крестјакин), у прошлом веку је провео много година по совјетским логорима и затворима. Мучен, изгладњиван, батињан, па опет, када год би неко јадиковао над овим светом тврдећи да у њему царује зло, он би свом снагом устао против таквог става јер, по њему, једини владар овога света је Бог. Да ово изађе из уста некога ко у овоме свету није много пропатио, ништа не би било необично, али то је вера човека који је на својим плећима добрано осетио зло које се крије у овоме свету… И када страдамо и када усходимо у славу Господ је крај нас и са нама и ту нема места за малодушност – тако се може изразити вера овог светог човека и вера стотина хиљада светитеља који су исписали историју хришћанства. Свети људи су спокојно подносили и највећа страдања знајући да се налазе на длану Божијем и да, како каже Свето Писмо, „ни длака са глава наших неће пропасти“. Таквим људима ни у највећим страдањима није неиздрживо…
У овоме времену тескоба и неспокојстава, када се чини да је стварност потпуно горка и мрачна (мада „свако време носи своје бреме“) људима је неопходна таква утеха и такво поуздање да ће доброта, лепота, врлина и љубав просијати. Неопходан нам је Бог са Својом благошћу и љубављу. И не сме се падати у малодушност јер тиме ожалошћујемо Њега који нам дарује Милост Своју. Ми смо и када је тешко призвани да благосиљамо благога Бога, а Он нас свакако неће заборавити јер Његова љубав је толика да је Син Његов на Крсту дао живот за нас, и за нас тријумфално васкрсао из гроба показавши нам коначну победу светлости и живота.
И на самом крају, и себи и вама, предлажем да послушамо ватрени савет који нам даје Свети апостол Павле: „Радујте се у Господу и опет велим радујте се“! Видевши светлост Васкрсења радујмо се у Господу и пред Господом знајући да већ у овом животу можемо бити дотакнути Духовским зрацима Царства Божијега. И када Господ види да са љубављу, поуздањем и радошћу гледамо у Његовом правцу и онда када нам је тешко, сасвим сигурно нас неће препустити стихијама таме које воде у пропаст, него ће нас додирнути благим додиром Својим.
Ђакон Стефан Милошевски
Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак 11. децембар 2020. године
Извор: Епархија жичка
