Питање духовнику:
Пишем духовне песме и већ сам објавио једну збирку песама пре две године али моја околина је то слабо прихватила и најближа родбина није прочитала ту књигу пошто осим мене и супруге нико од читаве родбине не иде у Цркву па их самим тим не занима ни духовна реч. У међувремену сам написао нову збирку па се питам да ли је треба објављивати са обзиром на мало интересовање за духовну поезију и то да требам доста новца скупити за објављивање а имам породицу. Неке људе радују те песме али мали је то број чак и у Црквеним круговима. Мени лично много значе те песме јер у њима изражавам своју љубав према Богу који ме инспирише и дарује ми те стихове и који је постао мој живот. Занима ме да ли требам те песме оставити сакривене за себе или ипак објавити пошто можда некад неком помогну да се окрене Богу?
Одговор духовника:
Одговор на ово питање мораш пронаћи у себи. Пре свега испитај своје мотиве и жеље. Шта је оно што би желео да постигнеш објављивањем својих песама? Ако желиш да зарадиш, продајом збирке, онда се добро распитај код људи који се баве продајом књига и утврди да ли би било исплативо издавати такву књигу или не. Па ако ти се учини да ће се исплатити, онда је објави, ако ти се учини да се неће исплатити онда немој. Ако ти није најважније да ли ћеш нешто зарадити, већ ти је важно да твоје песме буду доступне људима, онда их можеш за релативно мало новца или чак и бесплатно објавити на интернету. Можеш можда поставити и своје контакт податке да ти се људи јаве ако им се песме допадну и ако би желели да их имају и у штампаном издању. Ако се довољно њих јави, онда можеш и штампати књигу.
Ако ме пак питаш, да ли твоје песме имају неку духовну, или уметничку вредност, рећи ћу ти како ја гледам на уметност и уметничка дела. Бог је Творац, и Он нас је створио по своме лику. Мислим да је једна од најизразитијих карактеристика тог Божанског лика у нама, наша способност да стварамо. У томе смо налик на Бога. Ја верујем да је свако истинско уметничко дело настало тако што је уметник био инспирисан, што је био Богом надахнут да створи то уметничко дело. Без обзира да ли је уметник верујући или не. Ако је уметник прави и ако су његова уметничка дела заиста уметност, он је сигурно био надахнут Богом. Демони немају у себи креативност и нису способни да нешто створе. Вешто умеју да се користе туђом креативношћу, али сами не умеју ништа да створе. Уметник надахнут изнутра Божанским надахнућем, ствара уметничко дело својим радом и у то дело утискује и свој лични печат. Колико су мотиви уметника у стварању чистији, утолико је у његовом делу више Божанског а мање људског. А ако су му мотиви приземни, онда и дело губи доста од Божанског и поприма приземан облик.
Да ли ће твоје песме нечему вредети или не, највише зависи од твојих личних мотива приликом стварања тих песама. Ако пишеш песме са жељом да стекнеш славу међу људима, онда ће се та жеља некако уплести у сваки твој стих. Ако их пишеш са жељом да се допаднеш људима, опет ће у њима мало шта бити Божанско. Ваља да знаш и то да се мотиви у човеку стално мењају из часа у час. Може се десити да песму почнеш руковођен једним мотивом, а завршиш је са неким другим мотивом. Ако желиш да твоје песме буду права уметност, онда себе сматрај само проводником кроз који пролази Божанска стваралачка енергија и старај се да будеш што је могуће бољи проводник. Да приликом проласка кроз твоју душу, Божанско надахнуће буде што мање искривљено и оштећено. Пази на своје мотиве, оне добре негуј и умножавај, а оне лоше одбацуј. Сав труд правог уметника се и састоји у томе да своју душу непрекидно чисти од свега што је страно Богу, од свега онога што може да наружи ону Божанску инспирацију коју покушава да преточи у уметничко дело.
Питање духовнику:
Пре отприлике годину дана прочитао сам нешто у једној домаћој православној књизи коју сам купио у црвки. Одговоре на питања је давао непознат духовник. Он је навео да сваки мушкарац који скраћује браду "да се он стиди Христа јер су сви његови свети носили браду, и да ако будемо се бријали да ће се Христос постидети нас на страшном суду". Шта ви мислите о томе? И шта ако неки немају браду изражену и били би неуредни ако је пусте?
Одговор духовника:
Мислим да је аутор те књиге написао то јер сам у то верује, или је то примио и научио од својих учитеља. Међутим, такво правило није став целе Цркве. Свет Фотије цариградски, пишући римском папи Николи између осталог каже и следеће: “Оно што је заиста заједничко свима, то треба у целини неопходно чувати; а пре свега оно што се тиче вере у којој и најмање отступање представља смртни грех. Све оно што је прописано заједничким васељенским одлукама, то треба сви ми да држимо; a ако је неки од Отаца сам нешто прописао, или је неки помесни сабор одредио, то треба да држе они који су то примили, а није опасно ако то не држе они који то од Отаца нису примили. Тако, на пример, једни имају обичај да скраћују косу и брију браду, док другима то забрањују извесне саборске одлуке.” Из ових речи, јасно је да је Свети Фотије цариградски бријање или ношење браде сматрао за ствар која није обавезујућа за све. Ако је дакле овај велики светитељ тако сматрао, ја се не бих усудио да сумњам у исправност његовог мишљења.
Свети апостол Павле пише у посланици Тимотеју: “Исто тако, и жене у пристојном оделу, стидом и честитошћу да украшавају себе, не плетеницама, ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоценим, него добрим делима, као што приличи женама које се приволеше богопоштовању”. Истина, ово упућује женама, али смисао је јасан. Спољашњи изгледом није нешто око чега се треба много трудити, него више труд треба улагати у исправљање живота. На другом месту опет у посланици Галатима пише: “Који хоће да се допадну по телу, они вас приморавају да се обрезујете, само да не буду гоњени за крст Христов. Јер ни сами обрезани не држе закон, него хоће да се ви обрезујете да би се вашим телом хвалили. А ја, Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету. Јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже нити необрезање, него нова твар. И који год буду живели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији”. Кад би ношење браде била нека врлина, кад би неки ближњи имао користи од тог ношења браде, онда би можда имало смисла подстицати мушкарце да носе браде. Ја у томе не видим неку врлину, нити пак знам да се у Светом Писму било где помиње ношење браде као нека врлина. Отуда мени личи да онај ко забрањује мушкарцима да се брију, жели да се хвали њиховим телом и у томе се не слаже са Светим апостолом Павлом, који овакву хвалу сматра ништавном.
Ако дакле желиш да носиш браду, носи је слободно. Ако пак желиш да је бријеш, чини то слободно. А што се пак тиче исповедања вере у Христа, спремај се да у критичном моменту ако би се од тебе некад тражило да се одрекнеш Христа, да тада покажеш своју верност Христу и не одрекнеш га се, нити га се постидиш.
Извор: Телевизија Храм
