У суботу, 6. фебруара, када наша Света Црква молитвено прославља преподобну Ксенију Римљанку и Светог мученика Вавилу, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету заупокојену Литургију у манастиру Светих архангела Михаила и Гаврила – Тресије на Космају.
Архијереју су саслуживали јеромонах Петар (Драгојловић) игуман манастира Пиносава, јеромонах Доситеј (Радивојевић) игуман манастира Ћелије код Лазаревца, протонамесник Горан Лукић, протонамесник Марко Стевановић, јерођакон Јован (Прокин), јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Филип Јовановић.
Након прочитаног Јеванђелског зачала, Преосвећени Владика рекао је да је човек моћан и силан онолико колико носи Бога у себи, односно онолико колика је његова вера у Бога. Јер без Бога човек је слабић, немоћан је, човек је губитник. И често такав човек не жели да призна да је слаб, да је немоћан, већ је убеђен да је моћан и снажан, и у таквом човеку произилази једна потреба да се доказује, да се показује, да себе представља бољим него што јесте, да се пред људима показује вреднијим него што јесте. И на таквог човека се односе речи при крају овог Јеванђеља које смо чули како је Господ рекао фарисејима: “Ви сте они који се правите праведни пред људима, али Бог зна срца ваша; јер што је у људима високо, гадост је пред Богом” (Лк16,15). И заиста, човек се некако стално отима да буде вишљи него што је јесте, да буде примећенији него што јесте, и све то чини зато што га управо гордост и сујета гоне како би сакрио своју слабост и неспособност. Такав човек је стално немиран и ожалошћен је ако у очима људи није представљен као нешто што вреди. Због тога се намеће како би га људи приметили, а то показује да је њему стало само до људи, а не и до Бога. Када би таквом човеку стало до људи онда би се он у смирењу своме за људе молио Богу, у супротном он показује гордост и сујету и на другим људима. Човек је заправо најнесигурнији онда када се узда у своје моћи. Јер уздати се у своје моћи, у било ком виду, јесте пролазно, слабо и крхко. Зато је речено да слаб човек тражи кривца у другоме, а снажан човек тражи Бога. А снажан човек је онај који живи по Богу и са Богом. Човек без Бога је ништа, али са Богом је сила, са Богом је моћ, јер он од Бога прима силу Божију, зато је Господ и рекао апостолима и сваком хришћанину, сваком крштеном човеку “Ево дајем вам власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију, и ништа вам неће наудити” (Лк 10,19). У свему томе, човеку је потребна вера, али му је потребно и да схвати речи Христове из Светог Јеванђеља “...без мене не можете ништа чинити” (Јв 15,5), односно не може човек ништа добро чинити, ништа оно од чега би он сам, али и други око њега видели духовну корист.
Ничије речи, ниједног човека, од постања света овога, нису одмереније од речи Христових, јер реч Његова садржи у себи Божанство, Његова реч чини чуда, што и видимо у првим страницама Светог Писма где се каже “И рече Бог да буде светлост”, потом свод посред воде, видела велика на своду небеском,... (Пост 1, 3-29), и све то бива, и реч је Његова моћна и ту реч треба да прихватамо као самога Бога, а то значи да прихватамо Јеванђеље и да живимо Јеванђељем. Јер никао добро не можемо учинити без Христа и мимо Христа, не можемо никако добро учинити ван Христа, зато што је Он, по речима светих Отаца, Власник, Давалац и Надахнитељ свакога добра. Никакво зло не стоји у Богу, али и никако добро не стоји ван Бога.
Господ нам у светом Јеванђељу говори да је он чокот, а ми смо лозе. Уколико лоза није на чокоту она се суши и у огањ баца. Тако и човек уколико није накалемљен на Бога он постаје дивљак. Као што и дрво у шуми које ако не окалемимо остаје дивље. Зато морамо знати који калем да применимо на себе, а то је калем наш Господ Исус Христос, јер сви други калеми не доносе плодове бар оне укусне, већ само оне неукусне од којих нам се од киселине очи затварају и усне скупљају. Због тога је слатко само оно што је од Бога, и као такво слађе је од меда. Па када од Господа добијемо неко искушење или неку невољу, требамо то прихватити као сласт, јер ћемо онда из тога изаћи као победиоци. И заиста, човек када отпада од Бога он сам себе осуђује и у огањ баца. Без Бога је човек неродна биљка и човек сам по себи не располаже никаквим силама које би му осигурале да постене неко трајније биће, а камоли ли вечно биће – бесмртно биће.
Све што човека диже до боголикости висина то је његов живот у Богу и његов живот по Богу. Човек без Христа је као лоза без чокота. Због тога је потребно да налевамо себе Богом и оним што је Божанско, Црквом, Светим Тајнама и светим врлинама, јер у супротном осушићемо се као што се биљка суши уколико се не налива.
Све ово говорим како бих све нас подсетио на један предиван лик човека, монаха, који је овде у овој светињи живео пуних 70. година, а то је наш предивни старац, отац Јован. Ето, он је у овом свештеном манастиру узрастао, уграђивао себе у ову светињу и налевао себе Духом Светим. Он је био угуман ове свете обитељи, коме данас, овом Божанственом Литургијом ми чинимо спомен. Он је овде падао, али и устајао. Знао је да када човек пада да треба да појача веру у себи, веру у Бога, а када ојача да се не погорди. Падао је под теретом свога крста животнога, падао је под теретом свога народа, падао је под теретом ове светиње, али се подизао и обнављао као што је и светиња ова била подизана и обнављана. Било је времена када се Отац Јован Духом Светим осећао јаким, а то је било управо онда када је виђао народ Божији да долази на Свету Литургију. Био свестан своје слабости, али и свемоћи Божије. Зато је, овај диван старац, толико деценија вапио Господу и тражио помоћ. Није се уздао у себе и знање своје, већ вапио Господу, не само за своје спасење, него за спасење свакога човека који је долазио у ову светињу. Вапио је, молио, тражио помоћ од Господа и светих архангела којима је и посвећена ова светиња, да чувају род наш. Потражимо и ми помоћ од Бога у овај дан ове Свете Литургије коју служимо за спомен, потражимо и молимо се Богу за своје спасење, али и за спасење душе оца Јована, да би га својим молитвама задужили да се и он моли за нас, јер нас једино молитва чува од заборава”, закључио је Епископ Јован.
После заамвоне молитве, Преосвећени Владика је код гроба оца Јована одслужио парастос, а присутни су се речима усрдне молитве помолили Господу за душу драгог оца Јована.
Након богослужења, трудом и несебичном љубављу братства ове свете обитељи уприличена је трпеза љубави.
Извор: Епархија шумадијска
