Након чишћења камене фасаде православни вјерници Храма Светог Димитрија у подгоричком насељу Крушевац, добротом и прилогом породице Лилић, прихватили су се још једног задатка како би спријечили пропадање и вратили стари сјај овој цркви која носи достојанство дворског храма.
Овог пута, по обављању административних процедура, присутпило се замјени поломљених црепова и елемената дрвене конструкције кровног покривача чије је стање пријетило да угрози ентеријер овог предивног храма. Светиња на Крушевцу деценијама се налазила у неправедном власништву државе, тј. Центра савремене умјености, и за то вријеме је дошло до драстичног погоршања стања кровног покривача коме је, услед небриге, неминовно слиједило урушавање.
Решавању ових горућих проблема није било могуће приступити све до решавања овог имовинског спора у корист Цркве. Наиме, борба на правном пољу након више година суђења завршена је коначно 2017. године у корист Цркве и од тада се чине различити напори да се храму врати правобитни изглед и сјај. Актуелни радови на кровном покривачу управо свједоче да су захтјеви Цркве, да и званично поврати својину над овом светињом, у потпуности оправдани и неопходни за њен опстанак.
Подсјећамо да је до нарочите девастације Храма Светог Димитрија дошло у периоду титоистичког режима, а старији Подгоричани свједоче да је прије изградње новог Клиничког центра Црне Горе храм коришћен и као мртвачница. О начину на који су се атеистичке власти односиле према овом храму илустративно свједочи и чињеница да је у послератним година у имовинске књиге био уписан и као џамија.
+++
Црква Светог Димитрија сазидана је на крају 19. вијека и са народом Подгорице подијелила је страдалну судбину. Саграђена је у оквиру дворца краља Николе на Крушевцу који је завршен 1892. године. Изградња Цркве Светог Димитрија почела је 1894. године, а коначно је завршена и освештана августа 1900. године руком Митрополита Митрофана Бана. Великој свечаности, о којој трагове оставља тадашња периодика, присуствовао је и црногорски књаз који је био и ктитор ове светиње као и градоначелник Подгорице Стеван Лукачевић.
До избијања Првог светског рата у њој су служене Свете службе Божије ради духовних потреба чланова краљевског дома, посебно најмлађег Николиног сина и коначног престолонаследника Мирка, као и перјаника и других вјерника овог комплекса и житеља Љешкопоља.
Трагедија Великог рата учинила је да на ову цркву, поред благослова Светог Димитрија солунског, стигне и благослов Светог Петра Цетињског. Наиме, повлачећи се пред наступајућим аустријским трупама, које су разориле и заузеле Ловћен, чланови краљевског дома и црногорске владе су одлучили да мошти овог светог владара и владике склоне са Цетиња. Као мјесто тајног почивања свештених моштију Петра Цетињског одређен је управо Храм Светог Димитрија у Подгорици. Тако је цетињски чудотворац почивао у овој малој цркви неколико мјесеци, прије него што ће се коначно вратити у Цетињски манастир.
Међуратни период обиљежио је нагли развој Подгорице која је израстала у главну варош Зетске бановине, а некадашњи дворски комплекс развија се у здравствени центар. Тако Храм Светог Димитрија добија нову улогу, као мјесто духовног укрепљења љекара и болесника. У овој цркви на исти начин служило се и за вријеме Другог свјетског рата, што доказују и историјски документи. Архива на Цетињу чува акте тадашње болнице у Подгорици којом је она постављена за болничку капелу.
Крај Другог светског рата није означио престанак страдања ове цркве. Атеистичке власти нису имале слуха за неопходност духовне димензије у лијечењу тјелесних болести и врло брзо Црква Светог Димитрија бива запуштена. Старији Подгоричани свједоче да је прије изградње новог Клиничког центра Црне Горе храм коришћен и као мртвачница. Овај храм је на тај начин, иако ван примарне – литургијске функције, наставио да служи народу чак и када је од њега одбачен. О начину на који су се атеистичке власти односиле према овом храму илустративно свједочи и чињеница да је у послератним година у имовинске књиге био уписан и као џамија.
У склопу свеукупне обнове црквеног живота и храмова широм наше земље, која је покренута по доласку у Црну Гору блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, почело се са обновом ове цркве. Приликом првих литургија које су служене у обновљеној светињи сматрало се да је храм посвећен Светом великомученику Ђорђу, заштитнику владарског дома Петровић-Његош. Ипак, захваљујући запису на предивном иконостасу Василија Ђиновског, откривено је да је црква заправо посвећена Светом Димитрију солунском.
Њена голгота, нажалост, није се завршила ни по њеној савременој обнови. Псеудо-религијска заједница „ЦПЦ“ од свог оснивања замислила је да мјесто њихових националистичких сабрања у Главном граду буде управо овај храм. Великим трудом и залагањем Подгоричани су успјели да овај храм сачувају од насилног скрнављења, а борба на правном пољу након више година суђења завршена је коначно у корист Цркве 2017. године.
Данас, ова црква је мјесто редовног литургијског заједничарања које предводи старешина храма протојереј-ставрофор др Борис Б. Брајовић. Црква Светог Димитрија је од великог духовног значаја за особље и болеснике Клиничког центра Црне Горе, као и мјесто молитве бројних студената из оближњег студентског дома те житеља овог дијела града.
