Као сапутници света у 21. веку сведоци смо једне чудне ситуације: иако се непрестано говори о повезивању људи и тзв. „смањењу“ света, људи су све више међусобно удаљени. Медији, дигиталне технологије и виртуелна познанства стварају илузију да је све у реду.
Ипак, изворно битије се не да одглумити, па тако најбољи индикатор стања јесте све већи степен агресивности у друштву и вртоглави успон најразличитијих менталних болести (дијагностикованих и недијагностикованих). Социјално здравље је могуће проверити сваког дана информисањем са страница црне хронике. Већина се понаша као да се то не догађа у свету и времену где сви живимо, већ тамо негде и некад… Само се пред оком камере чује већ стереотипна изјава комшија: „Би(ла)о је увек миран и нисмо ништа чудно приметили.“ И тако од места до места, од случаја до случаја… Као да ће све нетрагом нестати и да никаквих вечних веза и односа нема. Да ли је то цена за прогонство сваког вида метафизике и за посвећивање практичним и примењивим циљевима? Шта Црква има да каже? Да ли она нуди „органску заједницу“ о којој као спасоносном социјалном моделу пише савремени мислилац Александар Фатић?
На сва ова питања одговор се налази у процени реалног живљења поруке коју доноси Васкрсење Христово. Као индивидуални чин оно не би било неки велики искорак за човечанство. Била би то само славна победа Бога нас светском трагедијом. Али зар се од Бога може друго и очекивати? Шта ћемо са човечанством? Да ли локалне црквене заједнице имају снаге да се супротставе тренду глуме и заснују аутентичне односе који ће бити светлост која светли у тами?
Бог Логос је постао човек да би као Богочовек отворио пут кроз смрт у живот вечни. Подношење животних пораза отада је у знаку победе која се већ догодила као залог, а непрестано из будућности продире у време. Васкрсење целокупне твари је обећано, али је и догађај који обећава заједницу. Дакле, растанак на земљи и боравак у гробу биће превладани. Онај ко не буде у рају могао да поднесе ближње, мораће изаћи из њега без ангажовања професионалних избацивача. Тако се рај (читај: Царство Божије) не јавља као добитак за појединца као таквог, већ као одржавање, побољшање и успостављање односа љубави са Богом и ближњима – истовремено и на истој „локацији“. Само преображених. Марија Магдалина не препознаје Васкрслог Христа, мисли да је виноградар. Разлог је тај што је чак и Он преображен. Тако би и ми енергијама Васкрслога требали да се преображавамо, да нас људи не препознају у свим нашим манама и палости. Просто, да људе изненадимо променом. То је на крају и покајање.
Пост је управо та естетска хирургија хришћанског живљења, која без козметике сведочи лепоту која се крије. Старац Пајсије Светогорац описује да се већина здравствених проблема дешава када се нечим бавимо непосвећено. Наука о хормонима, мозгу, ембриону, говори да стресогене ситуације захтевају релаксацију и мир да би човек био здрав. Док чекамо Васкрслога, ми кроз пост имамо прилику да саваскрснемо у Њему кроз умирање нашег палог и егоистичног ја које се гуши и друге гуши.
Када се цео свет домишља како да се супротстави вирусу короне, предлажемо пост као уздржање од сувишног уношења хране, борбу против свих видова зависности, чињење добрих дела. Овим ћемо јачати свој имунитет, који је иначе најбоља и жељена одбрана од свих вируса. Васкршњи оптимизам ће учинити да безнадежност као најјачи непријатељ имунитета буде далеко од нас, а већ тиме ћемо крочити ка изворном назначењу које кроз ходнике времена одјекује гласом апостола Павла, неуморног проповедника Васкрсења:
„Радујте се свагда у Господу, и опет велим радујте се! Кротост ваша да буде позната свим људима. Господ је близу. Не брините се низашта него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше“ (Фил 4, 4–6).
Протонамесник Александар Р. Јевтић
Извор: Епархија жичка
