Свети Василије је светитељ који је, попут генерација светих хришћана прије и послије њега, допустио да Христос управља његовим кормилом.
Шта то значи? Сјетите се оне јеванђелске слике првог сусрета Исуса и Симона рибара прозваног Петра. Исус се тада укрцава на Петрову лађу, а да га при том нико није ни позвао, ни молио нити тражио да дође. Он једноставно непозван улази у Симонову лађу и преузима кормило те почиње издавати наредбе. Симон Петар при том сарађује, а могао је изабрати и да не сарађује. Могао га је нпр. истјерати као незваног странца јер му се мијеша у посао који већ годинама ради и којим успјешно прехрањује породицу. Могао је Петар том потпуном странцу рећи да је риболов његов бизнис и да он нема никакво право да преузима контролу. Могао је, али није.
Исус је тада Петру оставио да слободно изабере јер Бог још пада човјека неизмјерно поштује људску слободу. Петар је некако препознао да овај Исус није попут осталих људи те га пушта у свој живот. Он отприлике каже: “У реду. Испловићемо у дубину, бацићемо мрежу опет иако смо цијелу ноћ бацали и ништа нисмо ухватили. Вјероваћу ти на ријеч и учинити оно што тражиш од мене”!
Управо ово је светитељ. Ово је модел светости. Свет је неко ко је децентрализовао свој живот, неко ко не сматра да је његов живот његов пројекат. Од простог рибара, одговоривши на Христов позив, Симон постаје апостол Стијена (Петар), првоврховни апостол, послан да буде ловац људи!
Тако је отприлике било и са дјечаком Стојаном Јовановићем, сином Петра и Ане из херцеговачког сеоцета Мркоњићи, а касније свима добро познатог као светитеља Василија Острошког и Тврдошког чудотворца. Могао је дјечак Стојан остати у свом селу, можда радити и обрађивати виноград, засновати породицу или емигрирати у неке крајеве гдје је земља плоднија, а политика наклоњенија. Уосталом, то је учинила и огромна већина његових вршњака. Могао је остати глух и слијеп на болести, глад, патње и страдања око себе.
Сјетимо се да тада није било ни вакцина, нити доктора у правном смислу, јер се медицинска наука као и свака друга наука почиње развијати тек од 18. стољећа. Зато, тешко да је у вријеме Стојановог одрастања било иједног дјетета које није гледало свога брата или сестру како болује, пати, умире и на крају сахрањује на оближње гробље или у своју њиву. Мали је био број оних који су дочекали пунољетство а да при том нису сахранили барем једног од својих родитеља. У таквом добу морао је човјек (као и човјек сваког доба и свих времена) да нађе неки механизам одбране, да прежи, да нађе неки свој животни пројекат и гура докле се може. Стојан, међутим, није изабрао тај пут.
У времену када се све око њега тресло можда је тражио оно што се не може уздрмати – самог Бога. А можда и није. Заиста, оно што је у цијелој Библији најинтересантније није човјекова потрага за Богом, већ Божија инцијатива, његова љубав и његово тражење човјека. То коме Бог даје своју благодат, када и на који начин је у потпуности Божија ствар. Ту ни један човјек не може ништа учинити нити Његову благодат ичим заслужити. Зато се и зове благодат јер је благо, тј. добро, даровано и дато безусловно.
Поставља се онда питање: Ако је благодат Божија његова ствар коју он даје коме и када хоће, која је онда ту улога човјека? Која је улога духовног живота: поста, молитве, литургије, причешћа, исповијести итд? Улога цјелокупног духовног и црквеног живота је да нас учини осјетљивим, да отвори сва наша чула како бисмо, онда када нас Бог позове, препознали да нас то заиста Он позива. Можда је Господ потпуно непозван, као што је некада закорачио у барку апостола Стијене, ушао и у живот младог Стојана, и ту, као некада Петру, почео издавати наредбе.
У сваком случају и Стојан је, као што свети Атанасије Велики вели описујући живот Антонија Великог: „Кренуо путем отаца, увидевши да га Господ позива.“
Од тог, нама незнаног тренутка, његов живот и даље јесте његов живот, али се више није радило о њему, његовим пројеката и његовим циљевима. Сада Бог постаје центар, а његови планови и циљеви су сада у рукама кормилара Христа. У њему доминира оно што Христос жели да оствари кроз њега. Сада он постаје средство. Ипак, монах Василије, а касније митрополит, ту није изгубио себе већ заправо тек тада је себе и пронашао будући да га је претходно пронашао Христос. И што год је кроз живот постајао ближи Богу то се више разгорјевала свјетлост и ватра унутар и око њега. Постајао је као она несагорива купина која гори, али не сагоријева. Када Бог продре у творевину Он је запали, али је не спржи.
Свети Василије је био и остао као несагорива купина која се разгорјела, али га божанска ватра није спалила. Зато се и послије упокојења приказује са ореолом и открива као светитељ и чудотворац. Ставивши ореол око његове главе Црква жели казати је он, будући у јединству са Господом који јесте Свјетлост свијету, сада и Василије Острошки извор свјетлости и просвећења за друге који му се приближавају!
Нека бисмо његовим молитвама и ми стекли храброст да се отворимо за Бога јер срца наша у овом свијету неће наћи смисао док не нађу смирење у Њему коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова.
Амин.
.png)
