Зора рујна руменила је врт Јосифа из Ариматеје… Све је уранило, да поздрави освитак тога дана: гора својим шумом, птице песмом, роса блиставошћу, ваздух веселим треперењем и бујањем, цела природа свечаним изгледом и живошћу – све Му је носило јутарњу химну. Све је, заједно са зором, похитало, чисто, умивено најчистијом росом и запојено најблаготворнијом свежином, у сусрет новом дану. Све радосно и смерно узима учешће у тријумфу небеске победе.[1]
Овим речима, драга браћо и сестре, српски Златоуст – Свети Владика Николај, описује Васкршње јутро и освит новога дана живота, дана који, већ вековима не залази.[2] Којим речима да започнемо ми данашњи славопој врта лелићког у ово васкршње јутро? Јер нови дан који помиње Свети Владика Николај није само онај у коме су мироносице неме стајале пред гробом Господњим, већ је и овај данас када славимо живот. Јер Васкрс није почетак нове ере, није само велики догађај за памћење, Васкрс је извор хришћанског живота. Васкрс је сам живот. Баш зато Свети Владика, следећи апостола Павла[3], пише: Када би из хришћанства одстранили догађај васкрсења, онда би из света требало одстранити и само хришћанство. Тачније, не би га ни требало одстрањивати, оно би само од себе нестало. Наша вера би, у том случају, била само један од система практичне животне мудрости којих, макар данас, има превише. Зато је Васкрс најважнији дан за сваког хришћанина, дан без којег није могуће ништа у хришћанству разумети нити објаснити. Самим тим без Васкрсења Христовог, без вере у Васкрслог Господа није могуће ни објаснити нити разумети ни самог Светог Николаја.
Да није веровао у Васкрсење Христово, да ли би Свети Владика могао чинити све оно што је чинио, а што и до данашњег дана не престаје? Да није веровао у Васкрсење Христово, да ли би он сам преживео све зависти, осуде, поруге, хапшења, мучења, логор и изгнанство у којима је цео живот пробавио? Да није поверовао у Васкрслога, како би говорио своме народу у најтежим временима Првог и Другог светског рата да неће наш народ нестати него да ће васкрснути? У времену у коме је живео Свети Николај мало је било објективних – рационалних разлога да се верује у победу добра, у опстанак народа и, без претеривања, опстанак сâме хришћанске вере. Разлога није било много, али један је био довољан: вера у Васкрсење Христово. Вера у ону најчуднију и најдубљу тајну постојања коју нам је Господ открио: Ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи донесе.[4]
Обасјани радошћу васкршњег дана, сећамо се данас и једног тешког времена нашег народа од пре тридесет година. Времена у коме се поново наш народ нашао на вододелници, када је опет требало изабрати којим путем ићи и ком се приволети царству. Распадао се један систем и у крви гушила полувековна идеологија која је почела братством и јединством а која се, нажалост, завршавала братством и убиством. Било је то време у ком је наш народ био више него обезнађен, располућен и узнемирен. И кога би другог позвали у помоћ ако не Светог Николаја, који је живот провео мирећи људе и помажући своме роду. Било је то тачно на данашњи дан, трећега маја пре тридесет година, када нам се након скоро пола века изгнанства ван родне отаџбине, ван његове домаје, Владика заувек вратио. Дошао је као свој међу своје. Дошао је као домаћин међу домаће. Као што се негда Мојсије вратио из земље Хананејске да ослободи народ свој од ропства египатског. Као што је Свети Сава хитао из светогорског рајског мира да помири завађену браћу. Као што је, на крају крајева, и сам Бог походио народ свој и дошао да га избави из ропства греху и смрти. Исто тако је природно, важно и спасоносно било што се Свети Владика вратио међу српски род, међу своје и наше ваљевске горе. Вратио нам се већи и важнији него што је отишао. И када је протеран из наше земље, нашао је Свети Николај начин да служи свом народу јасним и недвосмисленим ставом: када кућа гори, пожар се гаси споља. Нажалост, и у далекој Америци није наишао на разумевање, па је био у двоструком изгнанству, тако да је напустио овај свет у руском манастиру. Али ни тада није одустао, ни тада није престао да сведочи истину, да шири правду и сведочи васкрсење. Могли су га прогањати и још јаче и више, никада га не би могли протерати. Његова је права отаџбина била и остала на небесима, где је увек и био.
Борио се Свети Николај и за истину Божију и јеванђење његово до самога краја – непоколебиво и неустрашиво као ретко ко. Није било лако Светом Николају са својим народом, као што ни Србима није било лако са њим – оштрим, неустрашивим и бескомпромисним. Баш као што се апостол Павле рвао са својим јеврејским народом, као што се и праотац Израиљ (Јаков) рвао и борио са Самим Господом. Такву је тешку борбу водио, рат је ратовао са нама Свети Николај, не би ли нас спасао и увео у вечност. Јер чим је пламени огањ безбоштва утихнуо, Свети Владика се вратио да чека Васкрсење мртвих тамо одакле је и потекао. Тиме је потврдио и остварио мудре речи великог Његоша: Ђе је зрно клицу заметнуло, онде нека и плодом почине.[5]
Плодове рада и дела Светог Николаја тешко је само и набројати. А један плод је засигурно највећи и данас најзначајнији. Свети Николај је својим животом био и остао неуморни и савремени сведок Вакрсења Христовог. То не говоре само његова дела од којих једно од првих великих носи назив Вера у Васкрсење Христово, као основа апостолске проповеди, а последње и недовршено дело се зове – Једини човекољубац. Васкрсли Господ је Алфа и омега, почетак и крај свих писања, свих умовања, мудровања, певања и беседа Светог Николаја. И зато они којима је васкрсење лудост и безумље, нису у стању да схвате и разумеју Владику Николаја. Они му маказама овосветске философије кроје одело које нити га покрива нити му пристаје. И заиста морамо признати: без вере у васкрсење Христово тешко је веровати у све оно што је радио и учио Свети Владика Николај. Сваки дан Владике Николаја био је натопљен руменилом јутра из врта Јосифа из Ариматеје који смо поменули у почетку. А његове свете мошти које већ три деценије бораве међу нама најјачи су зрак тог васкршњег јутра које је започело новим животом који донесе Васкрсење Христово. Ковчег завета његових светих моштију и данас је огледало бесмртности којом смо заручени и која нас једина теши и у ове тешке и несигурне дане. Бесмртности његове, али и наше, ако останемо верни његовом путу и ми постанемо сведоци Васкрслог Господа. Сведоци који неће само моралисати, паметовати, поповати, па ни само тешити или лечити, већ они који ће целим својим животом и смрћу потврђивати да је васкрсао Христос Господ. Да сведочимо најновију и најважнију вест коју нам Свети Николај победоносно објављује:
Зар нисте чули? Зар још нисте чули, да је поново Рај отворен? Не Рај на земљи него на небу, не у времену него у вечности. И да су у тај непролазни Рај уведени: преступник и разбојник и сиромашак; преступник Адам, разбојник са крста и сиромашак Лазар.
Христос је васкрсао, а васкрсом својим отворио врата небеског раја деци Адамовој. И многи су већ ушли у тај рај, који се неће губити, и из кога неће више бити изгнанства. Ако сте то чули, па ипак сте притиснути страхом одсмрти, онда као да и нисте чули. Ако ли сте чули ту радосну вест и примили је у срце своје, онда је и ваше васкрсење на прагу, то јест почело је у вама васкрсавање, које ће се окончати васкрсењем. Ако је та радосна вест постала живот живота вашега, смрт је за вас играчка као везан роб за победиоца у рату.[6]
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Архијерејски намесник први ваљевски Дарко Ђурђевић, протонамесник
------------------------------------
[1] Епископ Николај, Сабрана дела IX, Химелстир 1983, стр 133.
[2] Девета песма васкршњег канона
[3] 1 Кор
[4] Јн 12, 24
[5] Петар Петровић – Његош, Горски вијенац, Рад, Београд, 1954, стх. 614.
[6] http://www.spc.rs/sr/sveti_nikolaj_ohridski_i_zicki_o_vaskrsu
Извор: Епархија ваљевска
.png)
