Поводом несрећних и дуготрајних сукоба између муслимана и хришћана на нашим просторима
У нашој основној четворогодишњој школи Вехбија је радио дуго. Кад сам пошао у пети разред, у Вареш Мајдан, наставници су на нас гледали прије свега као на Вехбијине ђаке. Добијали смо оцјене некад за једну, а некад и за двије више од оног како смо код нашег учитеља пролазили. Он сам нам никада није давао оцјене током школске године, или бар није да ми знамо. Само бисмо на крају добили ђачку књижицу, и то би било то. Када би нас оцијенио, није било питања и приговора, нити је ико сумњао у ваљаност његових оцјена.
Учитељ Вехбија није био ожењен. За толико година живота у нашем малом планинском селу за његово име се није везао ниједан скандал. Долазио је у све наше куће, да гледа телевизију, дневник и утакмице. Знао је да остане подуже, али опет му људи нису замјерали. Пушио је цигаре које су биле упаковане у зелено-бијели папир, а звале су се 57. Пушио је стално, чак и на часовима. А кад год је пушио, држао је ногу преко ноге и био је замишљен. Цигаре је држао елегантно, као неки добар глумац у америчком филму, а у то су вријеме глумци у филмовима, ако су ишта значили, обавезно пушили. Мени је нарочито било занимљиво што је увијек писао наливпером, које је било црно са зеленим поклопцем – и за дивно чудо – никада се није њиме умазао. Имао сам утисак да само он на цијелом свијету зна како се пише тим пером те да зато само он има право њиме да пише.
Што се тиче физичког изгледа, био је мршав, увијек чист и педантан. Није био ни снажне грађе, ни превише слаб, али никада није обављао физичке послове. Истина, није знао ни фудбал да игра. Како оно кажу, имао је двије лијеве ноге, чега је био свјестан. Пратио је ипак спорт, нарочито кошарку. Премда је често гледао утакмице репрезентације и Босне код мог стрица Душана и код мајчиног ујака Новице, кад је учитељ ту, ја нисам смио да се помјерам или коментаришем. А то што је он увече био у нашим кућама сутрадан у школи није помагало. Иначе, увијек би носио лагане јакне, панталоне на пеглу и дубоке патике, које смо звали шангајке. Коса му није била густа, већ мекана и ријетка, но није био ћелав. Имао је лијеп рукопис, а и нас је учио лијепо да пишемо, те нас је стално подстицао да читамо књиге и развијамо машту. Вехбија је за све нас био друг учитељ и једини прави господин којег смо познавали.
За нас ђаке најупечатљивије било је ипак то што његов час није трајао 45 минута. Час је, колико се сјећам, трајао док он не каже да је завршен. Тако смо некада остајали баш дуго у школи, а то је зависло од његове процјене – и опет се никада нико против тога није бунио. Некад је и одмор, ако смо се лијепо заиграли, могао трајати и по сат и више. Око школе смо сваке године садили цвијеће и све је морало бити чисто – учионице, тоалети, степениште. Кад би дошла зима, чистили бисмо снијег – обично они снажнији међу нама, у које ја, на моју жалост, нисам спадао. Ишли смо на излете у природу, а у природи смо и живјели кад год је он хтио или кад год би се њему ишло, а ишло му се кад је био сигуран да је лијепо вријеме и да неће пасти киша. У природи смо учили биологију и попуњавали хербаре. На путовањима и екскурзијама био је веома пажљив према нама, као онда када смо ишли на море са школом, које је он нарочито волио. Добро је пливао и ми смо, иако планинска дјеца, сви научили да пливамо захваљујући њему. Да ли је некад неког повукао за уво? Мислим да јесте, али мене није, мене је зато критиковао што сам мршав и што не доручкујем…
Док ми ове слике пролазе кроз главу, никако не умијем и не могу да дефинишем ту необичну личност. Јављају ми овдје, у Београд, да му сви говоре да му је боље и паметније да оде у већински муслиманско село или у сам град, јер ће тамо бити безбједнији, јер ако нападну на нас – нико неће знати да он једини није Србин. Он то одбија одлучно. – Немам ја куд, ја сам са овим народом толико хљеба појео. Па, ови људи, младићи и дјевојке, сви су они моји ђаци и какав бих ја човјек био да их сад оставим? – упорно је, кажу, понављао. На попису 1991. изјаснио се као Бошњак, муслиман – и наравно – нико му то није замјерио, премда је он био више комуниста, како се мени чинило. Но ништа од тога није било битно. Битно је било да је он наш учитељ, који је ту моћну професију, све су прилике, одлично обављао. Да су сви моји учитељи послије њега били као он, ја бих сада завршавао студије ко зна гдје, а не овдје – помислих надобудно. Ова размишљања о учитељу разгалила су ме до суза. Неки људи остављају значајан траг у нашим животима, а да понекад ни ми ни они нисмо тога свјесни. Гранични моменти, изгледа, откривају ко је ко, али и све оно што је могло заувијек остати скривено о нама и неком нашем односу. Због свега ми је дошло да заплачем, али није ишло. Гледао сам у плафон и дуго држао широм отворене очи. Хтио сам, макар на силу, да пустим сузу за својим учитељем Вехбијом.
С том мишљу почео ме је хватати сан, али одједном више нисам желио да заспим. Желио сам да размишљам о том човјеку, о којем досад никада нисам пуно мислио. Он је био нешто попут константе у мом животу, неко ко се тамо, у тој Планиници, подразумијева. А види сад, одједном је он, стицајем несрећних околности, сувишан и одједном је он, који једини никада никоме није представљао проблем – постао проблем. И није он никоме од нас у селу проблем, него онима за које очекујемо да ће нас напасти. А ко су они? И зашто би нас напали кад смо само људи, баш као и они? Како је сада све то моје мудровање недовољан и танак аргумент у овом лудилу, у којем је кренуло уништавање свих оних који нису оно нешто што ја јесам. Заиста за људску глупост нема кантара. Било како било, ми у Планиници смо имали среће што нам је човјек попут Вехбије био учитељ. Није био само добар учо, него – ево сад се то нарочито види – и ријетко добар човјек. Како ли је њему и његовој души у овим тренуцима кад се руши читав један свијет којем је служио и у који је вјеровао. А, ето, баш сам због њега понекад потајно прижељкивао да постанем учитељ, што ми се уједно чинило узвишеним и недостижним циљем. Ко зна, можда је управо он заслужан за то што сад имам потребу да запишем ове редове.
П. С.
Планиница је нападнута 30. маја 1992. Четворо људи је изгубило живот, неколико их је теже и лакше рањено, док се цијело село морало иселити на српску територију. Учитељ Вехбија је и током напада, а и послије њега остао у селу. Они коју су га познавали кажу да је умро од туге за људима с којима је провео готово читав свој вијек.
Одломак из необјављене књиге.
