Покушаћемо да изразимо нешто што је тешко преточити у речи. Покушаћемо да дамо карактеристике и параметре нечему што по природи није толико описиво, већ индиректније уочљиво, скривеније. То је нешто на шта сумњате, а не нешто довољно очигледно да бисте могли да разговарате о њему. Циљеви се могу дефинисати, али је тешко ограничити искуства у вербалне оквире. Ово се посебно односи на аутентичност искуства вере и благодати, која има везе са најдубљом дубином људске природе, истином о нама, тајном која се непрестано открива. То није толико излагање, израз или начин понашања којима се људи прилагођавају.
Када је духовно искуство аутентично, оно показује божански аспект особе која га пролази, али кад није, спречава благодат Божију да делује у њиховом животу. Због тога је аутентичност неопходан предуслов духовног живота.
Па како да приступимо аутентичности искуства? Како да то дефинишемо? Како то можемо да осетимо? То сигурно није интелектуално питање. Из тог разлога, немојмо фокусирати своје напоре на покушају да схватимо шта ће уследити, нити правити белешке у случају да нешто заборавимо. И не подвргавајмо невиност наше спонтаности процесу школског оцењивања, како бисмо били сигурни да је све апсолутно тачно. Овај разговор није упућен на рађање добрих мисли или исправљање критичких ставова. Нити је убедљив у смислу насилног постављања на монотон једносмерни пут утешног и самозадовољног договора. То је нешто једноставније и од срца, у настојању да се позовемо на лична осећања препознавања у сваком од нас. Због тога не нудимо оно што ћете чути као знање или гледиште, већ се представља као прилика за размену.
Дакле, нека свако од нас види ко смо заправо. Не шта је исправно и погрешно у ономе што се говори, већ какав однос имамо са истином. Не у којој ери живимо, већ како живимо, какво место има Христос у нашем срцу и како је у нашем случају дефинисана удаљеност између нас и његове благодати. А такође и како функционишу наше жеље, како су дефинисани циљеви, шта је значење нашег позива као „деце Божје“ [Рим. 8, 21], као „Христова браћа и сестре, као грађани његовог царства, као„ гости његове вечере “[Отк. 19, 9].
Речи Господње у Јеванђељу су сасвим категоричне: ’Они који нису са мном против мене су’ [Мат. 12, 30]; ‘Нико не може служити двојицу господара’ [Мат. 6, 24]; ‘Ако неко жели да иде за мном, нека узме свој крст и пође за мном’ [Марко 8, 34]; и ’Све док ваша правда не буде већа од књижевника и фарисеја, нећете ући у царство небеско’ [Мат. 5, 20]. Господ је игнорисао људско право једног од његових ученика да присуствује сахрани свог оца [Мат. 8, 22]; прорекао је патње и искушења онима који су га следили [Мат. 3, 17-34]; кажњавао је млаког [отк. 3, 15]; захтевао „једну“ ствар која је недостајала и предложио савршенство („да будете савршени“) [Мат. 19, 21; Епх. 4, 13; Јаков 1, 4].
Бог је апсолутан. Он садржи и нуди све што има комплетност, као и своје сопствено биће у савршеној форми. Он је Биће, он је Све. Божја истина нас испуњава, али такође оставља осећај да превазилазимо своју потпуност. То је нешто више, што ми људи не можемо да усвојимо. У том смислу, оно што Бог захтева од оних који га следе не надмашује њихову снагу у потешкоћама – његова благодат ће то пружити, али уз истински пристанак, истинску намеру, доследну одлуку. Само на тај начин постајемо компатибилни са Богом. Само тако можемо кренути његовим стопама и препознати његове трагове.
