Пре пет година, супруга мог доброг пријатеља, Вероника, је преминула. Тек на пету годишњицу њене смрти Иван ми је испричао задивљујућу причу о њој на самртној постељи, о томе како је она умирући примила православно Крштење, исповедила се и Причестила.
Ево његовог описа тог догађаја: „Вероника је одрасла у породици комунистичких вођа, тако да се за њу може рећи да је била представник привилеговане комунистичке омладине. Њено понашање је, међутим, сасвим било у супротности са предрасудама о деци вођа комунистичке партије.
Вероника је била нежног срца, осећајна, никада „није дизала нос“, и увек је била прва када је некоме требало помоћи. Можда ће неко рећи да је њој било лако да буде таква када је увек имала све шта јој треба и када су јој образовање и каријера били одређени већ самим рођењем. Било како било, Вероника је увек бринула о другима, пружала своју помоћ свакоме, ко год да је тај други, да ли близак пријатељ, даљни рођак или потпуни странац.
Сећам се како је, на трећој години студија, управа факултета планирала да избаци једног студента зато што је у амфитеатар ушетао током испита из Марксизма-Лењинизма на „Лењинов начин“, тј. идући два корака напред, а један уназад. Један од професора је ову шалу доживео као личну увреду и политичку провокацију. Ово је било раних осамдесетих, пре „перестројке“. Професор историје комунизма је зауставио испит и отрчао у канцеларију декана! Касније је парафразирао добро познати цитат на следећи начин: „Данас се смеју Лењину, сутра ће издати отаџбину“. Вероника је отишла да разговара са професором уверавајући га да је њен колега заправо креативна особа која се бави позориштем, да је посвећени члан комунистичке омладине, и да је њен добар пријатељ. Вероника је била спремна да укључи и своје родитеље у причу и да на тај начин спречи избацивање овога младића. Међутим, оно што је најзанимљивије – њен колега са студија уопште није био њен пријатељ, чак се нису ни познавали нити ју је он замолио за помоћ. Прича је имала срећан крај јер младић није био избачен са факултета.
Било је периода када сам јој говорио: „Успори мало! Хајде најпре да нашу децу изведемо на пут, а онда ћемо почети да спасавамо свет“. Али моја жена није могла да прихвати такав приступ. Њена доброта је била заиста посебна. Једном нас је нека жена, пријатељица наших пријатеља, зауставила на улици. Са сузама у очима се жалила како је њен тринаестогодишњи син (вршњак наших близанаца) упао у лоше друштво и чак је дошло дотле да има посла са полицијом. Питао сам Веронику: „Шта тачно та жена тражи од тебе? Да ли те је замолила да и ти узмеш учешће у васпитавању још једног незрелог детета?“ Мислио сам да ће је мој хумор зауставити. На крају крајева шта смо уопште и могли учинити у таквој ситуацији? Нисмо били блиски са том несрећном женом, а још мање са њеним сином. Али Вероника је пронашла начин. Не знам како је у томе успела, али убедила је тог неподношљивог тинејџера да оде на часове бокса. Пре тога наговорила је тренера да га прими на часове и да брине о њему. Рекла му је: „Можеш спасити овога дечака ако покажеш мало бриге према њему!“ И одмах је било плода њеном труду. Младић је од тада почео да помаже својој мајци око куће, почео је да чита и пронашао је нове другаре. Могу испричати много оваквих кратких прича.
Али сав проблем је био у томе што је Вероника упркос свом нежном и добром срцу била неверујућа. Она је веровала да је Црква са својим молитвама заостатак из прошлости, и да је вера у Бога нешто што је предвиђено само за неписмене старице. Сматрала је да свака образована особа добро зна како да буде морална, како да поштује друге, како да помаже људима, како да добром надилази зло… Умела је да каже да само људима који нису упознати са класичном књижевношћу и са музиком, а који се према другима лоше односе треба рећи да ће их Бог казнити.
Ни ја нисам преко ноћи постао хришћанин. Ступање у црквени живот уопште није било лако за мене. Али Вероника није уопште хтела да чује за Крштење, за Свето Причешће. Поштовала је мој избор и никада није негодовала због тога што постим, што се спремам за Свето Причешће, али ми је рекла да у Цркву неће ићи. Објашњавала је то овако: „Моји родитељи су идеолошки били комунисти, веровали су у оно о чему се причало на партијским састанцима. Никада се нису шепурили својим чланским картама. Како се онда могу крстити? Тиме ћу издати њихове погледе и њихове принципе! Одгајали су ме у Марксизму, и знам да је сам човек архитекта своје среће и судбине“.
Често смо о овоме расправљали. Покушавао сам да јој покажем пут ка вери. Једном смо ишли у Свету Земљу, у Јерусалим. Испрва је рекла: „Чини ми се као да је време стало пре неких две хиљаде година. Нема никакве буке или гужве“. Али на крају је рекла да је то било само туристичко путовање.
Коначно долазимо до суштине приче. Вероника се озбиљно разболела – дијагностификован јој је канцер. Моја супруга је била оперисана и канцер се тренутно повукао. Након тога је опет кренуо да се враћа, па је опет била подвргнута операцији: Јадна моја супруга, прошла је кроз много тога и никада се није жалила и никада никога није кривила. Имунитет јој је ослабио, добила је упалу плућа и када су ми лекари рекли да никада више неће напустити болницу њено тело више није имало снаге да се опорави.
Вероника је била у несвести неколико дана пре упокојења. Скоро свакога дана сам одлазио да се молим пред чудотворном Владимирском Иконом Богородице. Знао сам да Вероника умире и молио сам се Мајци Божијој да чудесно уреди Крштење за моју супругу, да умре као хришћанин.
Након неколико дана добио сам позив из болнице у ком су ми саопштили је дошла к свести. Одмах сам отрчао к њој. Смешила ми се и замолила ме да позовем свештеника да је крсти. Брзо сам нашао свештеника, Вероника је крштена, исповеђена и причешћена. Пре смрти ми је испричала откуда јој та жеља да се крсти. Док је била у несвести, видела је прелепу, племениту Госпођу са великим, нежним и добрим очима. Својим рукама је показивала ка Вероники рекавши јој: „Како то да без Крста желиш отићи? Знам да си била добра, и да си мајка пуна љубави. Али без Крштења сва твоја добра дела ће бити избрисана. Нико те не може приморати, али ако волиш Господа на теби је да одлучиш. Одлучи се док не буде касно!“ После Причешћа, Вероника је загрлила мене и децу. Њене последње речи су биле: „Умирем тако срећна јер сам била крштена, и причешћена!“Нисам се усудио да јој кажем да је по мојим слабим молитвама била крштена на време. Али чврсто знам да се Пречиста Мајка Божија смиловала на њу!
Александра Грипас
Извор: Епархија жичка
