У четвртак, 1. јула 2021. године, када се молитвено сећамо Светих мученика Леонтија, Ипатија и Теодула, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску литургију у цркви Светог Николаја Мирликијског манастира Никоља рудничког.
Епископу су саслуживали: протојереј ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј Бранимир Товиловић, јереј Обрад Видаковић, ђакон Стеван Илић и јерођакони Василије (Старовлах) и Јован (Прокин).
Након прочитаног јеванђељског зачала, Епископ је говорио о љубави, најпре подсећајући да се на њој темеље све друге врлине:
“У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже вам Бог, браћо и сестре!
Из љубави према Богу ћемо поверовати да се у свакој речи Божијој налази сила и моћ Божија, која јесте љубав Божија. Само је Божија љубав је могла да сведе Бога са неба на земљу. Само је та љубав могла да претрпи све оно што је Господ наш Исус Христос претрпео ради нас и нашег спасења. Само та љубав воли и највећег грешника и непријатеља. Ако пажљиво читамо Свето Писмо, онда ћемо видети да се на највише места понавља реч “љубав”.
То је реч коју ми, изгледа, свакодневно олако изговарамо. Но, јако мало се удубљујемо у суштину и значај те речи. Некако, љубав смо свели само на емоцију или на интерес. Зато човек данас често воли онога од којег има неке користи. Таква љубав нема никакве везе са љубављу Божијом.
Љубав је та која рађа децу. Љубав је та која се жртвује не за себе, него за другога. Онај који је саможив и себичан човек, никада се неће жртвовати за другога. Себе је ставио у центар и више нико други не постоји. Баш зато, браћо и сестре, што се све више губи порука љубави, налазимо се у оваквом стању. Где има љубави, ту има и жртве. Где има љубави има и послушности. Код којег човека постоји Божија љубав, не постоје границе нити поделе.
Данас смо чули Јеванђеље које говори о љубави. Господ каже: “Ово вам заповедам да љубите један другога. Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзнуо пре вас”. Онај човек који има љубав, он ће послушати шта му други кажу. Онај који нема љубави ће терати по својој вољи. Љубав нам најпре фали у породицу, а затим у селу, држави, друштву, па и у манастиру. Све је мање љубави, јер љубав прати смирење. Тамо где нема смирења нема ни љубави. Зато ћемо ми да волимо некога који је од нас много удаљен, али нам је тешко да волимо онога који је поред мене. Да ли је то љубав?
Морамо знати да свакоме треба да покажемо љубав. Хоће ли је прихватити није на нама. Уколико не прихвати љубав, онда је потребно молити се за такве људе. Такође, љубави нема тамо где има гордости, јер тамо нема осећања. Када већ говоримо љубави, потребно је знати да је љубав Божија најсавршенија љубав. Љубав је жртва. Љубави нема без жртве. Бог је из љубави жртвовао себе за нас, за човека који је Бога распео на Крсту. Бог је рекао: “Оче, опрости им, јер не знају шта чине”. Да ли смо ми спремни, браћо и сестре, на тако нешто – да нас неко на крст закива, а да узвраћамо љубављу.
Браћо и сестре, Бог сваког човека воли подједнако, и грешника и праведника. Најопасније је када човек умисли да је праведан. Бог воли праведника да би га још више учврстио у љубави, а грешника да би се он уверио у Божију љубав и узвратио Богу својом човечанском љубављу. Знате, и човек када чини зло другоме или неће да слуша, једног дана ће увидети да му на ругања узвраћа љубављу. То се дешава због тога што се права љубав Божија ставља човеку на главу и докле га не опече, неће је осетити.
Зато Бог од нас тражи да љубимо свакога човека. У сваком човеку је лик Божији, икона Божија. Ружимо ли човека, онда ружимо икону Божију. Нисмо хришћани ако тако нешто чинимо. Ми људи често не поступамо као што Бог поступа, јер делиимо људе на грешнике и праведнике. Тако бирамо кога ћемо волети, а кога мрзети. Стално мислимо да бисмо били бољи када би други поред нас био бољи. Хришћанин треба да прихвати баш онога кога му је Бог дао да буде поред њега. У томе је хришћанска љубав – да прихватимо човека таког какав јесте.
Ако неко не жели да прими љубав, онда је потребно да се молимо за тог човека. Господ нам каже не да љубимо неког ко је далеко од нас, већ Бога као себе самога. Да ли се ми стављамо у стање тог другога? Ако се не стављамо, нећемо га ни осетити, нити ћемо видети икону Божију, коју је затамнио са својом непослушношћу.
Навешћу једну причу. Постојао је манастир са великом слогом и љубављу, но, један од монаха је умислио да га један монах не воли. Због тога, тај монах без икаквог савета одлази код игумана и саопштава му да не жели више да живи у манастиру. Пита га игуман зашто, а он одговара да га један монах не воли. Тада му игуман каже да настави да воли тог човека, јер ће кад тад уродити плодом. Није вредео савет игумана и тај монах промени манастир, али у наредном манастиру га нису волела двојица. Он опет тражи други манастир, али онда га нису волела петорица. Тада је ипак схватио да му је боље да га не воли један, него петорица. Тада се, покајањем и смирењем, вратио у манастир и затражио опроштај. Онда је видео да га тај брат не мрзи, него је он то умислио.
Браћо и сестре, исто тако је и са нама. Умишљеност је опасна болест толико да ће кад тад та особа завршити на психијатрији. Тамо где је љубав нема поделе. Да бисмо ми поступали по речи Господњој, онда човека треба прихватити онаквим какав јесте. Наше је да укажемо на истину. Но, да би неко указао на истину, потребно је да сам живи истином. Није наше да икога приморавамо да нас воли. Наше је да кажемо истину. Он ће се на основу тога утврдити у истини.
Бог то говори, јер у сваком човеку постоји праведност и грешност. Но, човек најчешће у другоме види само зло. Нема човека у којем је само зло, нити само добро. У човеку преовлада оно за чим, можда и несвесно, жудимо. Ако желимо добро, Бог ће помоћи. Али ако не желимо, Бог нас неће натерати на добро.
Како заволети ближњега? Најпре, треба се трудити да се испод спољашњег човековог изгледа види унутрашњост и суштина тог човека. Ми највише судимо према спољашњости. Зато човек жели да се спољашњим путем додвори другоме. То је заиста ниско и провидно. Треба тражити лик Божији у човеку. Још горе је када на основу туђих речи судимо о другима. Када је нешто лоше, онда ћемо све прихватити. Но, ако чујемо добро, тешко ћемо то прихватити. У питању је љубав и хришћанство.
Веома је распрострањена грешка која је корен многих конфликата и неразумевања међу људима, а састоји се у томе да човека не примамо онаквим какав јесте, већ желимо да га видимо другачијим. Не можемо прихватити човека који није по нашој мери. Наша мера је погрешна. Једино је Божија мера непогрешива. Нећу да прихватим онога, од којег не могу да направим свој лик. Па то ни Бог не тражи од нас!
Истинска љубав Божија према Богу и ближњима јасно је представљена у јеванђељским заповестима: “Ко мене љуби, тај и заповести моје извршује”. Ето нам огледала! Говоримо да љубимо и волимо Бога, а шта на делу показујемо? Ко се дотакао Бога, добио је љубав. Ко је отуђен од љубави, он је отуђен од Бога, без обзира на звање које носи.
Љубав није само емоција, већ начин живота. Она је плод духовног живота. Заволети ближњега значи заволети Бога. Стално говорим да до Бога долазимо преко човека, али и до човека једино можемо доћи преко Бога.
Постарајмо се да заволимо ближњег свога, да би Бог заволео нас. Потребно је да волимо ближњега свога, божанском љубављу која је непромењива и стамена. Људска љубав је веома крхка. У цркви постоје молитве које се читају за умножење љубави. Свети људи то нису узалудно писали. Узмимо и крст другог човека, па макар он то и не знао. Бог ће видети. Не заборављајмо оно што Јеванђеље каже, то јест да ћемо жњети оно што сејемо. Да ли ће никнути зависи да ли је зрно добро, али и да ли смо припремили њиву за сетву. Ако ти услови нису добри, онда ни наша љубав неће бити добра. Нека нас Господ благослови у љубави!”
Након Литургије, Епископ и саслужтељи су одржали парастос уснулој сестри ове обитељи монахињи Јелисавети и осталим упокојеним слугама Божијим.
После парастоса је уприличена трпеза љубави у конаку храма, трудом игуманије Евдокије и њеног сестринства.
Извор: Епархија шумадијска
