(23.април 1878 – 11. април 1951.)
„Знам дела твоја, и труд твој и трпљење твоје.
И трудио си се за име моје и ниси сустао.“
(Откр.Јов. 2.2-3)
У априлу 2021. године навршава се седамдесет година од упокојења Епископа будимског др Георгија (Зубковића) који је у најтежа времена XX века за Србе у Мађарској високо носио заставу Српске православне цркве и достојно их представљао. На положају будимских архијереја остао је пуних тридесет девет година, као и рођени ујак његовог оца Епископ будимски Арсеније (Стојковић).
Епископ др Георгије (у свету Ђурађ) рођен је 23. априла 1878. године у Будиму, од оца Арсена Зубковића и мајке Милеве рођ. Рајић. У недељу 16. августа 1878. године Ђурађ је крштен у Саборном храму у Будиму, а крштење је обавио парох табански и намесник Јеремија Мађаревић, потоњи Епископ будимски (1896.). Завршио је основну школу у свом родном Будиму, а након тога наставио је школовање у познатој будимској гимназији. Шестогодишњу гимназију је завршио као врлодобар ђак и успешно положио испит зрелости 1896. године након чега уписује Православни богословски факултет у Черновцима где је промовисан за доктора теологије у јулу 1903. године. О овом догађају Српски Сион наводи: „Млад је доктор положио све испите на богосл. факултету с одличним успехом, те се с правом може рећи, да српска православна Црква добија у њему спремна трудбеника у Винограду Господњем. Сва је нада да ће млади доктор стечено своје обилато знање умјети и хтјети употребити на корист св.прав. цркве и свога Српскога народа. У то име најсрдачније честитамо младом доктору.“
Замонашен је у манастиру Бездину (Епархија темишварска) дана 2. децембра 1901. године од архимандрита Исака (Дошена) добивши притом име Георгије. Након тога одлази у Будим где га је рукоположио у Саборном храму у Табану (Будим) за јерођакона Епископ будимски Лукијан (Богдановић) на празник Светог Николаја, 19. децембра 1901. године. На предлог патријарха Георгија (Бранковића) и његовим декретом од 26. априла 1902. године, јерођакон Георгије примљен је у статус придворног монаха Епархије темишварске. После промовисања за доктора теологије добио је чин протођакона у Преображенском храму у Сентандреји од епископа Лукијана, дана 19. августа 1903. године.
У црквену управну службу ступио је 1903. године као конзисторијални подбележник. Епархијска скупштина темишварска изабрала га је 4/17 новембра 1904. године за епархијског бележника. За презвитера-синђела рукоположио га је епископ др Георгије (Летић) 12. марта 1905. године у Саборном храму у Темишвару. Именован је за члана испитне комисије за стечајни испит Епархије темишварске, а у исто време обављао је дужност катихете у средњим школама у Темишвару, у средини у којој је разгранато бујао народно – црквени аутономни живот. Патријарх Георгије (Бранковић) рукопроизвео га је у чин протосинђела у јулу 1907. године у Сремским Карловцима. За пожртвовани рад и труд, епископ Летић, одликовао га је чином архимандрита у манастиру Бездину 28. августа 1911. године.
Свети архијерејски синод сазван је у Сремским Карловцима у децембру 1911. године, и на њему је једногласно изабран за Епископа будимског архимандрит бездински др Георгије (Зубковић). Избор архимандрита др Зубковића царска и краљевска влада потврдила је тек 18. новембра 1912. године, а свечану заклетву положио је у Шенбруну дана 2. децембра исте године. Епископ темишарски др Георгије Летић својим актом 1424/ бр. 2 из 1912. године разрешио је дужности архимандрита др Георгија ради вршења нове службе.
Дана 28. децембра 1912. године у Саборном храму у Сремским Карловцима, у присуству патријарха Лукијана (Богдановића), Епископа вршачког Гаврила (Змејановића) и др Георгија (Летића), новоизабрани архимандрит др Георгије заједно са дворским монаштом служио је свечано бденије, а након тога уследио је чин наречења за Епископа будимског. Сутрадан, 29. децембра, патријарх Лукијан заједно са епископима Змејановићем и Летићем на Архијерејској литургији, хиротонисали су др Зубковића за Епископа будимског.
Епископ др Георгије (Зубковић) свечано је устоличен у Саборном храму у Будиму дана 18. фебруара 1913. године. У трон будимских архијереја увео га у име патријарха Лукијана архиђакон др Иринеј (Ћирић) који је прочитао царски и краљевски указ о именовању и потврду патријарха о избору и постављењу др Георгија за епископа будимског. Том приликом архиђакон др Ћирић уручио је синђелију новом епископу. Сутрадан, 19. фебруара, епископ др Георгије возом је стигао у Сентандреју где је у Саборном храму свечаним чином ушао и древни трон будимских архијереја и примио управу Епархије будимске.
За време његове дуге епископске службе догодиле су се врло значајне и бурне, па и трагичне промене. У првој години његовог службовања десила се трагична и до данашњих дана необјашњива смрт патријарха Лукијана чије је беживотно тело пронађено у потоку Ахри у Бад Гастејну у Аустрији. На празник Свете Параскеве у канцелрију епископа будимског дошла је депеша да је тело патријарха пронађено и да одмах крене у Бад Гастајн. Епископ Зубковић је истог дана у поподневним часовима кренуо у пратњи проте Стевана Чамбрага преко Вилаха, а сутрадан у раним преподневним часовима стигли су у Гастајн. Убрзо је из Сремских Карловаца допутовао архиђакон др Иринеј Ћирић и бечки прота Мишић. Када су дошли на место где је тело пронађено комисија је већ на основу неких података идентификовала тело патријарха Лукијана који је пронађен смрскане главе. Суд је на основу нађене вилице, у којој је био бломбираних и златом пресвучених зуба, и ципела, установио идентитет жртве. Свештеници су обукли тело патријарха и ставили у ковчег који је однешен у капелу гробља Дорфгастајна, а након ослуженог помена ковчег је однешен на железничку станицу и у пратњи архиђакона др Иринеја возом кренуо за Сремске Карловце.
Већ наредне 1914. године избио је Први светски рат, а Срби у Мађарској не да су само сумњичени, него су их и немилосрдно затварали и прогањали. За кратко време затворено је више хиљада војних обавезника, затим је отпочело затварање њихових породица, српске интелигенције, као и затварање и прогањање свих имућнијих срба. Епископ др Георгије чинио је све да их заштити од затвора и интернације. Епископски двор, као и парохијски домови за време рата нису били поштеђени од преметачина. Епархијске канцеларије у Сентандреји служиле су као помоћна болница, а епископ је за то време живео у Будиму.
За време Великог рата Епархија будимска претрпела је велика оштећења на православним српским храмовима, али на сву срећу, жртава свештеничког реда није било. Епископ будимски је био јако обазрив према свим политичким дешавањима у монархији. Државне власти тражиле су да Епархија будимска сваке године шаље спискове свештеника и места њихових службовања како би се имао пун увид стања у епархији.
Стање у Епархији након Првог светског рата није било нимало лако. Ипак, епископ Георгије је успео да отпутује на уједињење патријаршије са епископима бивше Карловачке митрополије и свим осталим епископима из Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе, и присуствује свечаном чину успостављања Српске патријаршије и одржавања сабора.
Још један неповољан период за Епархију будимску бива почетком 1919. године када мађарски магнати врше притисак на епископа Георгија да приступи Мађарској листи за одбрану интегритета Угарске. Од епископа се тражило да он и сви његови свештеници новој мађарској држави положе заклетву чији је текст у потпуности био промађарски. Овакви притисци повећаће се за време владавине Миклоша Хортија. Како је епископ Георгије покушавао да заустави или смањи оптирање Срба у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, неправедно је нападан да је „мађарски човек“, као и да он са свештенством ради за Мађарску. Та неоснована клевета је дала подлогу покушају остварења мађарског плана да се у Мађарској створи самостална Мађарска православна црква, али ван јуриздикције Српске православне цркве.
У периоду од 1921. до 1931. године из Епархије будимске оптирало је у нову краљевину 14500 Срба. После оптирања великог броја Срба из Горње Барање сегединског и бајског трокута, Српство у Мађарској је остало без својих свештеника и учитеља. Великом бригом и штедљивошћу епископ је обезбеђивао довољан број стручних свештеника и учитеља. Ђацима који су се школовали у богословијама и на богословским факултетима у Краљевини Југославији обезбеђивао је бесплатно школовање, а поред тога увек их је обилазио када је боравио у Сремским Карловцима и Београду, очински се бринуо за њихово здравље и учење и даривао их. Као врховни патрон Текелијанума у Пешти водио је велику, очинску бригу за безбедан живот и одговарајуће услове у образовању својих питомаца. Свим свештеницима и учитељима обезбедио је неопходну савремену литературу.
Према сведочанству проте Стевана Чампрага, епископ Геогрије био је веома скроман и штедљив човек. Необично пристојан са свима, примао је сваког и успуњавао молбе колико год је могао. Живео је у Сентандреји као у једном скромном, отменом манастиру, заједно са својим родитељима. На књиге је стално много трошио, иако штељив, достојно је репрезентовао свој високи положај када је то требало.
Почетак Другог светског рата на епископа Георгија оставио је тежак и неизлечив бол. Већ болестан, опет се сусрео са новим ратом у страној држави где су Срби увек били кривци за све недаће. Епархија будимска која је у периоду између два рата јако ослабила не само финансијски, него и у броју верника, сусрела се са великим прогоном и страдањем њених верника. За време рата били су страшни прогони, продужиле су се насилне мере за мађаризацију, штавише и за прекрштавање нашег становништва. У затвор, на присилни рад и у злогласне логоре отерано је много српских свештеника и учитеља, као и већи део српске интелигенције. У многобројне такве логоре доведени су Срби са територије Бачке, Барање, као и из унутрашњости Мађарске. Епископ Георгије као члан Вишег дома у мађарском парламенту, заједно са Бајчи Жилинским више пута оштро је осуђивао незаконито насиље, као и покољ у Новом Саду и другим градовима где су живели Срби. На самом почтеку рата мученички је убијен свештеник Милош Апић парох у Сантову.
Епископ Георгије је први који је организовао хитну и сталну помоћ логорашима у Барчу, Сарвашу и осталим логорима. Сакупљајући добровољне прилоге слао је српске свештенике да однесу ту помоћ и да безбројне тамошње мртваце, пре свега невину децу и старе људе, сахране по православним обичајима. Он је био први који је преко својих свештеника већ 1942. године спашавао прво децу, а касније и другу младеж, смештајући их по местима Помаз, Чип, Медина и др, и на тај начин спасио од сигурне смрти.
Поново је покренута за време рата акција за оснивање Мађарске православне цркве. Епископ мукачевско-прјашевски Владимир (Рајић) је у том циљу протеран из своје епархије под изговором да због српског држављанства не може да обавља своју функцију. За администратора ове епархије регент Миклош Хорти је именовао рашчињеног руског свештеника Михаила Попова. Епископу Георгију нуђен је положај поглавара „Мађарске православне цркве“, који је он одлучно одбијао.
Године 1944. у јесен бомбаровањем Будима и Пеште Саборни храм је претрпео оштећења. Епископ Георгије заједно са свештеником Василијем Хужвиком неколико пута обилази оштећени храм. Како би се спасиле иконе на иконостасу епископ је одлучио да се иконостас привремено премести у просторије зграде Текилијанума у Пешти док се услови не створе за обнову храма. Убрзо је бомбардован и владичански двор који је претрпео много већа оштећења него Саборни храм.
Према сећању проте Чампрага, епископ Георгије одлазио је сваке године на испитивање и лечење срца на будимпештанску клинику. Одлазећи једном недељно свом лекару у Будимпешту 1945. године затекла га је руска војна офанзива. Под жестоким ратним дејствима, скривајући се по склоништима и злопатећи се, остао је без свог дома до коначног ослобођења Будимпеште. Због претрпљених патњи, епископово здравље се веома погоршало.
По завршетку Другог светског рата Епархију будимску и њеног епископа задесиле су нове невоље и муке у доба Информбироа. Епископу Георгију су из године у годину чињене сметње приликом његових настојања да напусти Мађарску и оде на седнице Светог архијерејског сабора у Београд. Проблем се посебно заоштрио после резолуције из 1948. године. Заједно са својим свештенством био је под сталним полицијским надзором и присмотром.
О његовом пастирском раду за време Другог светског рата најбоље нам сведочи његово обраћање на Светом архијерејском сабору у Београду 1947. године. Све је своје снаге, каже, употребио „да уради онако како би могао дати рачуна и самоме Господу и Светом архијерејском сабору“. У наставку каже да се за време рата са Епископом бачким др Иринејем трудио да раде поштено „чувајући и свето православље и светосавље. Никада нисмо били издајице и нисмо се никада ничега одрицали. Мој брат Иринеј се поштено држао и чувао свето православље и свету Цркву православну, а тако исто и епископ Владимир док га нису протерали из Поткарпатске Русије“. После протеривања епископа Владимира 1941. Године мађарске власти су поставиле у мукачевско-прјашевској епархији администратора у лицу Михаила Попова, а затим и установили и тзв. Мађарску православну цркву. „Против овога смо протестовали и код надлежног министрата и код поглавара државе, али је све било без успеха. Питање мукачевско-прјашевске епархије је ликвидирано после рата када је Поткарпатска Русија постала саставни део Совјетског савеза и на тај начин потпала под јурисдикцију московског патријарха. Ових дана је ликвидирана и администратура Мађарске Православне цркве.“. Послењи пут епископ Георгије присуствовао је седницама Сабора у Београду 1948. године.
Због своје оданости према Српској православној цркви и свом народу, епископ Георгије није никада од мађарске владе примио никакву титулу, орден или признање, мада су их сви римокатолички бискупи и суперинтендати добијали и по више пута.
Неизлечива болест епископа Георгија изазвала је велику забринутост у Епархији будимској 1951. године. Имао је константну абнормалну температуру и зато се решило да се подвргне иститивањима и лечењу у болници Милосрдне браће у Будиму, поред Маргитиног моста. У болничкој соби лежао је месецима са још двадесетак болесника. За време болести редовно га је посећивао протојереј Душан Вујићић, парох будимпештански, којем је једном владика рекао: „Видиш ли, Душане, како умире један српски калуђер.“ Приликом посете, 11. априла 1951. Године, Лазар Терзин је нашао његов кревет празан, а његово мртво тело је лежало у просектури. Умро је изненада без икога свога око себе.
У Саборном храму у Сентандреји припремљена је гробница за погреб епископа Георгија, али државне власти то нису дозвољавале. Било је претпоставки да епископ није умро природном смрћу и да зато власти нису дозволиле сахрану у Сентандреји где би можда тамошњи лекар прегледом тела могао то констатовати.
Свети архијерејски синод одредио је да га на сахрани заступа епископ Висарион (Костић). Међутим, у мађарској амбасади није се могло доћи ни до домара, а још мање до визе за одлазак у Мађарску.
Државне власти нису чак дозволиле да се опело одржи у храму Светог Георгија у Пешти, већ је владика опојан у градској капели на Фаркашрестком гробљу. Опело је служио протојереј ставрофор Василије Хужвих са још четрнаест свештеника из Епархије будимске. Из писма супруге Лазе Терзина упућеног проти Чампрагу видимо да је сахрана, иако је била под сталном полицијском присмотром, била веома велика. Сви Срби из Будимпеште и околине дошли су да се опросте од свог епископа. Након опела формирала се погребна поворка, ковчег је стављен на кола, али коњи нису хтели ни да се помакну, народ није знао шта се дешава. После неког времена прота Хужвик замолио је гробаре да отпрегну коње и да народ повуче кола са покојним владиком. Епископ Георгије сахрањен је на српској парцели Фаркашрестког гробља у Будиму дана 16. априла 1951. године.
На адресу Епархије будимске дошли су међу првима телеграми саучешћа од Епископа бачког др Иринеја (Ћирића) и Епископа горњокарловачког Никанора (Илићића). Свакако треба споменути и телеграм саучешћа Епископа жичког др Николаја (Велимировића) које је упутио Светом архијерејском сабору дана 29. маја 1951.године из Њујорка. Телеграм гласи: „Желим да овим путем, изјавим своје саучешће у болу, који и сам носим за блаженопочившег епископа Георгија Зубковића будимског. Он је био човек фине интелигенције и племенитих осећања. Мада сувише обазрив, он је претрпео много од безбожника. Све као што је намењено верним службеницима Христовим. Нека му Господ дарује рајски покој. А његово место у Чарнојевића епархији бојим се пре ће попунити Москва него Београд, као у Чешкој и Подкарпатској Русији, али до времена...“
Након сахране, прота Хужвик наставио је да моли државне власти да се тело епископа Георгија пренесе у Сентандреју у гробницу коју је још за живота уредио. Државне власти одобрили су да се тело епископа будимског пренесе са гробља у Саборни храм у Сентандреју, али без икаквих церемонија и протокола. Дана 1. октобра 1951. године прота Хужвик обавио је мали помен на гробу, а затим је започета есхумација тела. Посмртни остаци су само премештени у нови ковчег и истог дана сахрањени у гробницу са десне стране Саборног храма у Сентандреји.
Епископ Георгије (Зубковић) имао је велику срећу у свом мукотрпном овоземаљском животу. Редак је човек коме се молитва тако испунила као њему. Приликом своје хиротоније епископ Георгије рекао је између осталог и ово: „Молим се зато, Теби Владико, Створитељу неба и земље, Теби који си ми подарио добру намену да ми дадеш прибраност духа, да у свима приликама, у свим бурама, које би могле задесити нашу Свету Цркву и мој мили Српски народ у будућој ми епархији, - могу постојати чврсто као стена; да се не поколебам и не малакшем када Црква буде од мене тражила да будем на потстреку будућим својим сатрудницима у винограду Господњем, да будем први међу посланицима и сатрудницима Твојим на великом делу спасења човековог. И не допусти Господе и Боже мој, да скренем с пута Твога ни онда ако је он трњем зарастао и ако ме чека крст на путу Твоме: јер страдање није зло, оно освећује човека, приближава Богу и венцу славе Божије.“ И заиста Бог му је услишио искрену молитву.
О великом угледу који је имао као архијереј Српске православне цркве сведочи и чињеница да је два пута био кандидован за српског патријарха, 1938. године, када је добио велики број гласова и 1950. године.
Његовом смрћу завршила се једна епоха будимског владичанства, некада славне епархије Карловачке митрополије. Иза епископа др Георгија остала је његова лична библиотека у Сентандреји која броји преко 4.300 књига које је са великом љубављу сакупљао током целог свог живота.
Епископ будимски др Георгије (Зубковић) засигурно је уписан златним словима у историји Срба у Мађарској којима је верно служио у најтежем периоду од 1913. до 1951 године. Отварањем архивске грађе Русије и Мађарске свакако ће се видети колико је он био мученик за своју Цркву у међуратном и послератном периоду.
*Објављено у Гласнику СПЦ бр. 5, мај 2021. стр. 243-248
