У петак, 20. августа 2021. године, када наша Црква прославља Светог преподобномученика Дометија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац, протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Саша Павловић.
Чтецирао је господин Владан Степовић, док су за певницом појали Страхиња Савковић и Александра Радовановић.
Епископ је после прочитаног Јеванђеља по Матеју произнео беседу:
„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, на самом почетку данашњег Јеванђеља, које смо чули, Господ Христос казао је својим ученицима, а што се односи на цео род људски: „Ово вам заповедам да љубите један другог. Ако вас свет мрзи, знајте да је пре вас мене омрзнуо.“ Ако заиста читамо Свето Писмо са побожношћу, удубљивањем и молитвом, сваку реч која је написана у Светом Писму, видећемо да се ту највише говори о љубави Божијој, о љубави Божијој према човеку на првом месту. У исто време нам Јеванћеље говори како човек треба да одговори на ту божанску љубав, која је већа него цео свет. Љубав Божија је толико велика да надмашује недостатак сваке друге љубави. Само човек који поседује љубав Божију ће наћи и љубав за свакога другога. Ако издвојимо љубав Божију, па кажемо – ја више волим човека, та љубав није права. Само љубав Божија оплемењује нашу љубав према човеку. Љубав Божија је вечна. А човекова љубав је од данас до сутра. Можемо волети човека једно извесно време, толико га волети да смо чак спремни и живот свој да дамо за њега, што тако и треба да буде. Господ каже да нема веће љубави од ове да ко живот свој положи за другога. Али сведоци смо и тога, волимо неку особу једно време, данас волимо, одмах сутра може да се претвори у мржњу. То значи да нашу љубав нисмо сместили у љубав Божију. Само је љубав Божија вечна и непролазна. Потребно је да знамо како да узвратимо на ту велику љубав. Знате и само да кад видимо да нас воле отац и мајка, кад нас воли други човек, онда се заиста трудимо да и ми њему узвратимо таквом љубављу. Ако не узвраћамо на љубав љубављу, онда смо саможиви људи, себични људи, само угађамо себи. Права љубав ће увек пре другоме да угоди, па онда себи. Потребно је да верујемо у Бога, баш у ту љубав Божију и да се молимо да нам Бог својом љубављу оплемени и нашу људску љубав. Неопоходно је не просто знати за љубав Божију према нама, него и да се потрудимо да ту љубав Божију и осетимо на себи. Сам Бог је оваплоћена љубав. Кад заиста волимо Бога и човека, онда ће се та божанска љубав разливати кроз цело наше биће и наше биће ће постати радосно, срећно. Прво што сазнајемо дошавши у Цркву кроз крштење јесте то да нас Бог воли. Поготово нас Бог воли ако се трудимо да живимо у љубави са Богом, са собом и једни са другима. То никад не смемо да заборавимо. Бог воли подједнако и грешнике и праведнике. Неко ће се запитати зашто. Зато што је Бог љубав, Бог не може да мрзи, Он воли грешника и обасипа га љубављу не би ли се тај грешник тргао. Праведника, с друге стране, Бог воли исто као и грешника, да би га утврдио у љубави Божијој. То сазнање, да нас Бог воли, треба да нас крепи и јача, како бисмо ми узвратили Богу на Његову љубав. Чим нешто добијамо, треба и да узвратимо. Човек стално треба да се сећа Бога, који је из љубави створио и овај свет и човека, који се из љубави оваплотио, који је из љубави и смирења свога дошао на овај свет да би човека спасио, вратио га тамо где је његово назначење, а то је Царство Небеско. Насупрот љубави нажалост стоји мржња. Поједини људи нису осетили Божију љубав. Хтели су да се ослободе Бога. Приковали су Бога на крст. Али Бог је васкрсао, опет из љубави. Потребне су нам највеће три врлине: вера, нада и љубав.
Како ћемо да осетимо љубав Божију? Трудићемо се да се сретнемо са Богом кроз веру. Ми вером усељавамо Бога у себе. Само нам вера помаже да можемо спознати Бога онолико колико нам је потребно за спасење. Ми људи не можемо никад спознати суштину Божију. Али Бог нам је дао све онолико колико нам је потребно за спасење. Човек хоће стално да напредује, па хоће и да оде толико даље него што му је Бог открио од себе. Апостол Павле каже: „Не скидај завесу, она стоји докле ти је потребно.“ Доћи ће време када ће се та завеса смакнути, кад ћемо гледати Бога лицем у лице, ако заслужимо. Потребно је да се сретнемо са Богом. Ако се не сретнеш са Богом у овоме свету, нећеш се ни на ономе срести. Овде се срећемо са Богом кроз веру, кроз Цркву, кроз Свете Тајне, свете врлине, молитву, пост, подвиг, кроз хришћански живот, браћо и сестре. То ћемо доживети у животу нашем ако се наша душа сретне са живим Богом. Зато се Христос назива жеником наше душе. Душа је невеста Христова. Невеста је опседнута тиме кад ће да се сретне са жеником, како ће да почне да живи други живот. Тај други живот је прави наш живот, али неће га бити ако овде не живимо Христом, ако не живимо у љубави Божијој и у љубави једни са другима. У мери у којој се све то догађа у нашем животу, ми ћемо успети да чврсто издржимо све губитке у нашем животу, ако имамо вере и љубави, па чак и губитак вољене особе. Али зато треба да имамо веру и љубав, да љубављу оплемењујемо исвоју душу, али и другог. Онај који је поред нас, ако види да имамо љубав, потрудиће се кроз смирење и веру да се приближи Богу. Ко има љубав према Богу, он ће се заиста трудити да научи нешто о Богу. Ко има љубав према вери, трудиће се да научи шта је вера, да није само вера на језику и на речима, него да је вера спроведена у дела. Онај који има љубав, он ће и да тражи савет, ко нема, тај тера по свом и мисли да исправно ради, а не зна да је у заблуди. Ништа не можемо без љубави. Из љубави се и деца рађају. Из љубави се трудимо да будемо људи љубави, како каже Свети Јован Богослов. Љубав је оно чиме човек вреди. Човек вреди колико у себи има љубави, вере и наде. Љубав везује човеково биће са Богом и повезује нас једне са другима. Бог је управо извор те бесмртне и вечне љубави, јер је једино љубав вечна. Свети апостол Павле каже да ће и вера нестати, и нада ће нестати, када променимо овај свет и почнемо да живимо другом животом, једино што ће остати, то је љубав. Љубав повезује и учвршћује и веру и наду. Насупрот љубави стоји мржња. Христос у данашњем Јеванђељу каже: „Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света, свет вас мрзи.“ Ми јесмо у овоме свету, нас је Бог послао у овај свет, да посведочимо Бога и љубав Божију, али ми нисмо од овога света, као што ни љубав није од овога света, ни нада ни вера нису од овога света, све је то дошло са Неба, онда када је Бог сишао са Неба на земљу, све је он то донео, браћо и сестре. Мржња је тешка болест. Она толико измени разум човеков, да човек и када зло чини, помисли да чини добро. На крају данашњег Јеванђеља пише: „Доћи ће време када ће вас убијати зато што верујете и имате љубави према Богу и једни према другима, и мислиће да Богу службу чине.“ Ми хришћани треба да знамо да је много лакше волети него мрзети. Човек када воли, он је опуштен, али када мрзи, он је сав у грчу и он у том грчу још више развија мржњу у себи и преноси је на другога. Човек треба да осети глад и жеђ за Богом, љубављу Божијом и према ближњима својим. Хранимо се истинитом љубављу, а то је само Богом. Давно је речено, ко је задобио љубав, он је задобио Бога, а ко је отуђен од љубави, он је отуђен од Бога. Зато да се молимо Богу да љубав којом смо обдарени и даровани Богом да се не угаси. Човек без љубави није човек. Да се молимо Богу да нас Бог спаси мржње јер овај свет у злу лежи. Ми хришћани треба да докажемо да нас је Бог у овај свет послао да покажемо љубав и према непријатељима. Христос у Јеванђељу каже: „Волите, не само оне који вас воле, него и непријатеље своје.“ То је тај виши ниво хришћанске љубави. Ми ћемо се спасити јер немамо мржње према човеку. До Бога се долази преко човека, а према другима се долази преко Бога. Бог вас благословио.“
Извор: Епархија шумадијска
