Документарни филм "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења"

23.08.2021.

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Не бој се и не усредсређуј на страхове, него на Бога – Он те води


На девету недељу по Духовима, у дану када прослављамо Св. Апостола Матију и Св. Мученика Антонија – служена је Света литургија у подгоричкој Цркви Св. Ђорђа под Горицом, којом је началствовао протојереј ставрофор Гојко Перовић.

Саслуживали су браћа свештенослужитељи: протојереј Мирчета Шљиванчанин, архијерејски намесник подгоричко колашински, протојереј Јован Радовић и ђакон Иван Црногорчевић.

Пјевницом је руководио ђакон Лука Павићевић.

Након прочитаног јеванђелског зачала, сабраном народу потом се обратио началствујући свештенослужитељ, прота Перовић:

“Данас уз помоћ Божију, сабрани у цркви на недељној Литургији, славимо најприје Христово Васкрсење, коме је и посвећен недељни дан.

Руски православни народ, овај дан и зове Воскресеније, јер тај народ црквени добро зна, да овај дан није Свети – зато што се у њему ништа не ради, или што се ништа не дјела. То ми некако остависмо погрешно да је име овоме дану, дан када се не ради, недјеља. А правилније би било, него не може се сад то промијенити, али добро је да знамо и да се понашамо у складу са истином, па сад имена су остала како су остала; правилније би било да знамо да је овај дан – Христовога Васкрсења.

Каже Јеванђелист, први дан пошто прође субота. А субота је био – до Христовога Васкрсења – онај седми дан кога су поштовали сви, и који и ми до дан данас на неки начин поштујемо, јер субота нам је одмах уз недјељу; сјећате се кад је Васкршњи Пост, па кад се строго пости, тај се строги пост прекида у петак, и субота и неђеља бивају некако другачији.

Данас исто, поред неђеље, славимо спомен на Светога Апостола Матију.

Имају два апостола сличнога имена – Апостол и Јеванђелист Матеј, један од дванаесторице, онај цариник кога је Господ препознао, јавио Му се, Матеј га позвао код њега кући, да дође да вечерају…

А овај кога данас славимо је Матија, тако је опет наш народ направио разлику у језику, између та два имена, иако су слична, то је онај који је изабран, пошто је Јуда издао Христа, па је пао у очај до те мјере да је извршио самоубиство. Петар је на Сабору апостола предложио и тако је и било – да се они помоле Богу и да изаберу коцком, између двојице који су стално били међу њима, једнога који ће се придружити, броју 12. Јер су бројеви од вајкада, имали  и неку своју духовну симболику – 12 израиљских племена, па спрам тога и 12 Христових апостола. И изабран је овај Матија, који је као и сви други апостоли, проповиједао Христа, на разним странама свијета – а предање црквено каже, да је са Апостолом Томом, стигао чак до Индије, на далеки Исток.

И оно што је још важно за нас да запамтимо и да знамо, то је поука данашњега Јеванђеља које смо више пута чули, у ово доба године, Јеванђеље о томе како су апостоли били у барци, како је дунуо јаки вјетар, како је Господ ишао по води и како се десило оно чудо.

Ми добро знамо да Господ све што чини, не чини само да би нас задивио, а диви нас кроз све. Кад сунце ујутру гране, ако има ишта у нашим главама, рећи ћемо: Господе хвала ти на овом Сунцу и на овој топлоти. Прекрстићемо се и задивићемо се. Кад видимо небо пуно звијезда, шта ћемо него ћемо се задивити и прославити Господа, кад видимо цвијет који мирише или некакав дивни пропланак или кад сретнемо некаквога паметнога, лијепога човјека, лијепу жену – рећи ћемо најприје: Господе како си моћан и диван, кад можеш овај склад да направиш.

Како је Његош говорио – Ја сам теологију учио по звијездама, гледајући склад звијезда и покрете и звездана јата. Његош је повезивао обично оно што учимо у школама теолошким.

Али Господ не ради само да би нас задивио, него и да би нас нечему научио.

Ово што сте данас чули из Јеванђеља…  није Господ урадио да би научио како људи да иду по води, јер од Апостола Петра и овога догађаја до данас, не памти се да је неки човјек ишао по води; дакле није то био разлог зашто је Господ ово чудо учинио, него да би нам скренуо пажњу на неке дубље поуке. А најдубља и најједноставнија поука из ове приче је – док је Петар гледао у Господа, било му је могуће чак и да иде по води; било му је могуће и оно немогуће.

А кад је почео да гледа колики је вјетар, колики су таласи, колика је дубина испод њега, шта ће бити, како ће бити… наравно почео је да тоне.

Ово није поука да ми не пазимо што је око нас. Ово је поука да нас не хвата страх и паника… Него, лако је рећи да те не хвата страх. Човјек се боји од када је жив. Од кад изађе из мајчине утробе, кажу доктори, онај први удах ваздуха, нема страшнијега бола, ваљда су измјерили некако, од тога првога удаха ваздуха, који беба удахне. Па још да ли те је она бабица придржала како треба, одједном си се нашао у једној ситуацији у којој никада нијеси био, до тада си плутао у мајчиној утроби и било ти је све – што би рекли моји Цетињани – бања.

Одједном хваташ равнотежу… Гравитација… Боли те ово, боли те оно, па први зуб кад изађе, па први одлазак у школу, па први сусрет са неком ђевојком (хоћеш ли јој прићи или нећеш), па прва туча ако си се с ким побио… Стално се несрећно чељаде нечега боји.

Каже Његош, – нема тога ко се кога не боји, ако нема ничега, онда свога лада се боји, оне своје сјенке.

Али, Господ нас учи… И зато овај поп, који се исто свачега боји, држи ову поуку … Господ нас учи да не треба да се бојимо док је Он ту. Јесте да нас све препада – што ће бити сјутра, хоће ли бити плата, колики ће бити кредит, да ли је број од заражених од корона вируса, прерастао, хоћу ли се вакцинисат, којом вакцином, што ми је рекао отац, шта ми је рекла мајка итд…. Нема краја нашим страховима.

Али зато дођемо неђељом у Цркву, па чујемо ово Јеванђеље, па се мало укријепимо – не бој се. Док гледаш у Бога, може бити тешко, може бити валовито, може језеро бити дубоко, али Бог те води… Е кад кренеш да гледаш, што ти све фали, онда нема што – без да потонеш, јер то су објективне ствари. Не измишљамо ми наше страхове. Ово Јеванђеље нас учи, да не треба да се усредсређујемо на наше страхове, него да се усредсредимо на Бога, коме нека је слава у вјекове вјекова, амин.”

Након примања Светих Христових тајни, заједничарење свештенослужитеља и парохијана настављено је у Светогеоргијевском дому.


Извор: Митрополија црногорско-приморска