Једна од битних одлика српског народа по којој смо препознатљиви јесте гостољубље или гостопримство. Недавно је чувени холивудски глумац Роберт де Ниро, присећајући се својих младалачких дана када је кратко боравио у Србији, изјавио да се у великој мери осећа као Србин. Наиме, он је још као студент 60-их година прошлога века кренуо на пут по Балкану да би се након одређеног времена обрео у Србији. Оставши без новца примили су га неки добри људи у околини Ниша. Код њих се задржао извесно време, а они су га, видевши да је препуштен самом себи, угостили, опремили и дали му новац како би наставио свој пут. На де Нира је то оставило утисак који траје све до данашњих дана.
Гостољубље или гостопримство нашег народа је, то треба знати, хришћанска врлина. Већ на првим страницама Библије стоји описан догађај у ком један праведан човек по имену Аврам и његова жена Сара угошћавају три непозната човека, који се на иконама обично изображавају као три анђела. Он као имућан човек тог времена их је угостио изневши им све оно најбоље што је у том тренутку имао, верујући да примајући и гостећи путника намерника заправо служи Богу и чини нешто што је по вољи Божијој. И Бог видевши њихову искрену љубав према сваком па и непознатом човеку, узвраћа им многоструко о чему можемо читати већ на почетку Библијске књиге ,,Постања“.
О оваквом, аврамовском гостопримству нашег народа, веома лепо говори једна епизода документарне емисија ,,Сасвим природно“. У тој епизоди аутор и водитељ емисије покушава да преживи неколико дана у Србији не носећи са собом ништа од оног што му је неопходно за живот. Готово на сваком кораку наилазио је на људе који су му несебично помагали. Дирљиво је било гледати како упркос свему у људима опстаје осећај за другога.
У традицији нашег народа веровало се да је непознати гост коме је потребан оброк, предах или коначиште неко кога је Сâми Бог упутио у дом домаћина и да је велики грех пред Богом уколико се потребитом човеку не изађе у сусрет. Путници намерници су у свакој кући дочекивани са великим почастима и гошћени што је боље могуће, као да је Сâми Господ Христос дошао у дом. Овај обичај хришћанског милосрђа је посебно био значајан и наглашен у временима несигурности када су дошли ратови, ропства и хајдуковања. То је у дело спроведена Христова заповест о милосрђу – ако је неко гладан, нахрани га; ако га гоне, сакриј га; ако је слабо обучен, одени га; ако је рањен, превиј га, помози нејаком, прогоњеном, болесном, не питај шта је ко је и одакле је, већ угости и помогни, ,,Севап је!“.
Симбол оваквог гостопримства су со и хлеб, јер се сматра да свака па и најсиромашнија кућа увек располаже са хлебом, сољу и водом – ,,да има чиме да дочека путника намерника“. Обичај је био да се гост послужи најпре сољу и хлебом па тек осталим ,,што је Бог дао, а домаћин спремио“. Зашто хлеб и со? Постоје различита тумачења, но мени се чини да највише истине има у оном тумачењу које у „хлебу и соли“ види употребу најосновнијих хришћанских симбола. Свима је знано да је Хлеб у хришћанској традицији неизоставни део Светолитургијског приноса Цркве. Хлеб је симбол свеукупне хране, ако хоћете, свеукупних дарова којима Бог благосиља наше животе и зато се у Литургији приноси Богу и над њим се захваљује Богу на свему што нам Бог дарује. Уосталом Господ Христос себе назива „Хлебом који је сишао са неба да нам дарује живот вечни“. Отуда велико поштовање у нашем народу према хлебу јер хлеб је, понављам, слика свега онога што нам је Бог даровао, а самим тим и слика највећег Дара којим смо даровани – то је слика Сина Божијега који је из љубави према нама дошао међу нас. Зато су наши стари, износећи хлеб и со, пре преламања хлеба на себе стављали крсни знак. Но, и со је хришћански симбол. Христос каже нама хришћанима: „Ви сте со земљи, али ако со обљутави, чиме ће се (све(т)) осолити“. Шта то значи да смо попут „обљутавеле“ соли? Обљутавела со су они који су у својој дубини престали да истински живе хришћанским животом, и само споља, формално, још увек подсећају на со (на људе који живе у складу са Јеванђељем). Дакле, со, права со, слана со, је слика искрености која даје укус свему и пружајући со са хлебом госту указивало му се да је гост дошао међу своје искрене пријатеље који га хришћански примају. Овом приликом вас подсећам на чувене речи песме „Гостољубиви“ чика Јове Змаја која говори о хришћанском гостољубљу: „Путовао не знам ко/Гладан био то је зло./Ал` се нашли добри људи/па му свако нешто нуди:/“Би ли сира?“ ево на,/хоћеш јајце – ево два!/Хоћеш хлеба? – сеци сам:/што год имам радо дам./Бил` још штогод? – ништ не криј;/хоћеш млека? – ево пиј!/Ево, што нам Бог дао-/Србин воли госта свог“.
Решио сам да неколико речи напишем о гостољубљу да бих показао дубоку привезаност нашег народног живота са хришћанским јеванђелским начелима. Хришћански доживљај живота, хришћанске врлине су заиста продрле у дубину душе нашег човека и на много лепих начина су се пројавили и даље се пројављује (уосталом то нам показује Де Ниров случај и горе споменута емисија). Претходне деценије криза и смутњи су довеле дотле да имамо утисак како смо као народ залутали (дефинитивно смо лутали) али прошлост нам показује да ако смо некад могли да пројавимо онакву лепоту хришћанског живљења (која се између осталог види и у гостољубљу), ваљда ћемо опет моћи. Лично верујем у хришћански, а самим тим, и у сваком другом смислу, преображај у овом народу. Векови оплемењивања нашег културног доживљаја света и живота су сигурно оставили дубоке трагове из којих ће „изнићи неко ново поколење“.
