Овом 2021. годином читав свет обележава двестоту годишњицу од рођења и 140 година од упокојења (тачније, рођења за вечност) великана мисли и ,,тринаестог апостола Словенства” (Св. Ава Јустин) Фјодора Михаиловича Достојевског. Захвално човечанство, а најпре Православна црква, интезивно чува његов спомен током ове године, уприличавањем разних научних скупова, предавања, изложби и сл. А тајна пред чијом лепотом је и велики Достојевски у животном подвигу стајао и њом инспирисан благовестио и стварао јесте Христос Богочовек. О томе је Достојевски овако сведочио:
„Покаткад ми Бог даје часове савршеног мира; у тим часовима ја волим и верујем да и мене воле; у тим часовима ја сам формулисао своје Вјерују, у коме је све јасно и свето за мене. Ово Вјерују је сасвим просто; ево њега: ја верујем да не постоји ништа дивније, дубље, симпатичније, разумније, људскије и савршеније од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи, да не само нема Њему слична, него да и не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина заиста искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом а не са истином.” (Ф. М. Достојевски)
Управо тај Христос, ипостасна Истина, оваплоћени Логос – Реч Божија, смисао свега што постоји, будући да је Логос и логика света, у недељу 8. августа сабрао је у свом богочовечанском телу, верне синове и кћери, парохијане при цркви Светог Саве у Лос Анђелесу, Калифорнија, који су предвођени својим Епископом Максимом евхаристијски доживели тајну Христовог оваплоћења.
Древна реч „Памјат праведнаго с похвалами” (сећање на праведника се врши са похвалама) налази и ове године своју примену. Црквени оци, народни представници, прваци мисли и даровити уметници труде се ове године да својим талентима принесу уздарје прослављеном Достојевском и прослави овогодишњег јубилеја. У јеврејској традицији постоји изрека слична горенаведеној, премда са другачијом поруком, која је у овом случају потпуно прикладна. Речи לברכה זכרונו (зикхроно ливраха) у слободном преводу значе – нека сећање на њега буде благослов. Сећање на личности које су својом мишљу и делом били утеха и светионик човечанству јесте благослов и инспирација за животни подвиг.
Епископ Максим је прослављању овог значајног јубилеја допринео не само својом мишљу и пером, већ и уметничким даром и сликарском кичицом. Подстакнут овогодишњим јубилејом, а инспирисан грандиозном мишљу велоког Фјодора, Владика Максим је на сликарском платну овековечио најзначајније хероје његових дела. Ови ликови сведоче унутрашњу борбу и стремљење ка преображају и уподобљавању Богочовеку Христу, те је Христос (насликан по узору на Рубљовљевог) и заузимао централно место на изложби уприличеној при цркви Светог Саве у Сан Габријелу, сабирајући све остале ликове око себе и позивајући себи. А, око њега су били: Достојевски, Димитрије, Иван, Аљоша Карамазови, Ставрогин, Соња Мармеладова, Старац Тихон, Настасја Филипова, Алексеј Ивановић, Полина Александровна и др. Достојевски је, по речима Св. Аве Јустина, неустрашиво опробао то погубно начело да је човек мера свих ствари; оваплотио га је у многобројне личности, применио у животу својих хероја, провео кроз њихов крвоток, пронео кроз њихов ум и срце. Резултат је бивао увек исти: човек тог начела би на крају завршио лудилом или самоубиством. У свему томе Достојевски се много намучио, али је његова мука награђена тиме што је опитно и убедљиво показао да начело ”човек је мера свих ствари” може да значи: ђаво је мера свих ствари.
Стојећи пред овим ликовима, али и заједно са њима, пред тајном живота и смрти, ми скупа са Достојевским изнова долазимо до спознаје да у оваквом свету и јадном човечанству мимо Христа нема спасења од ужаса смрти и греха. Јер, „у целој васељени нема имена осим Његовог, којим се човечанство може спасти“. То је и централна порука ове свечане изложбе коју је пратио и допуњавао и изванредан програм.
После поздравног слова Владике Максима који је говорио о мотивима сликања, локални парох протопрезвитер Предраг Бојовић је прочитао изабране пасусе из дела Св. Аве Јустина и самог Достојевског, користећи их и као уводе у поједине програмске наступе. Млада глумица Сања Рајачић је на опште одушевљење извела монолог из чувенoг поглавља ,,Велики Инквизитор” из капиталног и последњег дела ,,Браћа Карамазови”, затим је Екатерина Тимофејева (диригент парохијског хора) са Пунишом Лековићем извела композицију Михаила Ивановича Глинке, насталу у години Фјодоровог рођења, 1821. год. Уследили су затим музички наступи локалних уметника са бираним програмом прикладним овој светковини.
Локални огранак Кола српских сестара, иначе познат широм Америке по својим кулинарским способностима, изнова је допринео целокупном угођају, служењем изврсне хране, али и отменим украшавањем изложбеног простора чиме је на најлепши начин уприличена прослава јубилеја.
Иначе, ова Парохија је 2019. године била домаћин историјске прославе 800 година Аутокефалности Српске православне цркве, у припреми за коју су направили огроман напредак у уређењу храма, пратећих објеката али и целокупног црквенопарохијског живота. И овом приликом су, по општим утисцима, показали да су добри и способни домаћини, кадри да уприличе и највеће свечаности.
Благодарни на овом догађају, потврђујемо мишљење да се Достојевски ван Православља не може сасвим разумети, те да сваки покушај да се он објасни са позиције не баш јасних општељудских вредности има мало смисла. Пригрливши Христа Богочовека као једино сигурно сидро на узбурканом мору овога света, заронимо и ми изнова у чудесан свет мисли овог великог човека и ствараоца.
