– Божанска правда је када радиш оно што успокојава твог ближњег. Ако, на пример, треба нешто да поделиш са неким, немој му давати половину од онога што делите, већ онолико колико он жели. Реци му: „Колико желиш? Два и по? Три? Узми!“ Њему дај оно што је добро, а за себе задржи покварено. Њему дај више, а за себе узми мање. Ево, рецимо да нам сестра сад донесе десет шљива. Ако у својој прождрљивости ја поједем осам шљива, а теби оставим две, неправедан сам према теби. Ако кажем: „Пошто нас је двоје, ја ћу појести пет шљива, а и њој ће остати исто толико“, поступам по људској правди. Али ако приметим да ти волиш шљиве, па поједем само једну и кажем ти: „Учини ми љубав, поједи остало ти. Мени се нешто не свиђају, а од њих имам и стомачних тегоба“, тада поступам по божанској правди.
– Шта је онда људска правда?
– Људска правда је када, на пример, треба да поделиш нешто са неким, па му даш половину, а другу половину задржиш за себе.
– Старче, какво место заузима људска правда у духовном животу?
– Људска правда није за људе који се труде да живе духовно. Она је кочница за људе који живе светским животом. Неразуман је онај ко се труди да живи духовно, а притом се ослања на људску правду, јер је она у поређењу са божанском правдом равна нули. Али и човек светског настројења, који постигне нешто у овом животу ослањајући се на људску правду, неће осетити истиниту радост и спокојство.
Рецимо, два брата имају десет хектара земље. Према људској правди, сваки би узео за себе по пет хектара. А према божанској правди, узео би више онај ко има већу потребу за тим. Ако, на пример, један брат има двоје деце, а други има седморо, или ако је посао једног брата слабије плаћен од посла другог, тада више земље треба да узме онај брат коме је то потребније. У овом случају било би неправедно да други брат узме колико и први. Човек светског настројења не мари за то што његов брат једва саставља крај са крајем. Будући да не размишља на духован начин, он не схвата да је таква деоба неправедна. Кажеш му: „Требало би да помогнеш својој породици да се сложи са тим да даш већи део имања брату чије су потребе веће од твојих“, а он ће на то: „Зашто? Нисам му учинио никакву неправду поделивши имање на пола!“ А да је у питању човек који се труди да живи духовно, чак и ако би му се жена и деца супротстављали, он би требало да их убеди да прихвате његово уступање брату већег дела имања. Ако би брат који је у невољи рекао: „Ти узми један хектар“, други брат би требало ћутке да узме тај хектар, како брату који је узео већи део имања не би било непријатно. У сваком случају, најбоља деоба је она која се врши по Јеванђељу.
Поражава ме Авраамова великодушност. Пошто су Авраамови и Лотови пастири почели да се свађају око пашњака, отиде Авраам Лоту па му рече: „Не иде да се свађамо; ми смо рођаци. Где теби више одговара? Хоћеш ли да идеш тамо, или можда онамо?“ Лот, покренут оним људским, изабра Содом и Гомор, због тамошњих пашњака и зеленила, а каква га је беда после снашла! А Авраам, покренут божанском правдом, желео је да успокоји Лота. И радовао се већ и самим тим што је Лот отишао на боље место.
– Старче, шта је то Божије правосуђе?
– Божије правосуђе је дуготрпљење које у себи носи смирење и љубав. Бог је веома праведан, али и веома милостив, и то Његово милосрђе побеђује Његову правичност. Навешћу ти један пример, како би могла све то да разумеш. Ако неки човек никада није био у прилици да чује нешто о Богу, њему неће бити суђено сходно стању у ком се налази, већ сходно стању у ком би био да је знао за Бога. У супротном, Бог не би био праведан. Божанска правда има неке своје математичке законитости: некада један плус један јесу – два, а некада – два милиона.
– Старче, како се пројављује божанска правда над човеком који у нечему греши?
– Људска правда каже: „Погрешио си? Треба да будеш кажњен.“ А божанска правда каже: „Увидео си своју грешку и покајао се? Све ти је опроштено.“ Видиш, чак и по људском закону блажој казни подлеже човек који се искрено покајао за почињен злочин и сам се пријавио, уколико се не сумња у њега као личност. Па ако таквог човека људски закон кажњава снисходљиво, колико тек то више чини праведни и многомилостиви Бог!
Сви смо ми у Божијим рукама. Бог нас нетремице посматра и познаје срце сваког човека. Не чини нам неправду. Пошто постоји божанска правда и божанска надокнада, и пошто нас Бог воли – што је важније од свега – ниједно добро које човек учини, неће пропасти. Због тога је човек који тражи људску правду – губитник; потпуно је изгубљен.
Приметио сам да човека коме је учињена нека неправда, а који се према томе односи тако што тражи божанску правду, Бог оправдава још у овом животу. Сећам се, у војсци, после рата, дође једном генерал да нам уручи ордење. Тог дана ја нисам био тамо. Када генерал прозва моје име, из строја изађе неки мој саборац из Тесалије и узе орден намењен мени. Други војници су ћутали, јер се за лаж тада ишло у затвор. Када је генерал отишао, онај војник се сакрио јер би га иначе други војници претукли. Пошто сам се вратио, он се и од мене плашио. Мувао се тамо-амо, а онда ми рече: „Опрости ми, урадио сам то-и-то.“ „Добро си поступио узевши тај орден. Шта бих ја са њим?“, одговорих му. После га је носио на војним парадама. Након четрдесет година дошао је овде у манастир командант Прве Армије из Тесалије и донео ми орден Александра Македонског. Када сам га угледао, дошло ми је да се насмејем! После четрдесет година! Поразило ме је што је онај војник био из Тесалије, а из Тесалије је дошао и командант! Видите шта се десило! А ако за себе тражимо људску правду, губимо и ово овде, а и оно што нам припрема Христос у другом животу за претрпљене неправде. Односно, због безначајних ствари ми губимо оно најважније, вечно. Кад су и овако и онако све ово овде трице и кучине, шта ће нам?
Извор: Епархија жичка
