У среду 29. септембра 2021. године, у недељи Уздизања Часног Крста, када наша Света Црква слави Свету великомученицу Јефимију, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у крагујевачком насељу Бресница. Епископу су саслуживали протојереј Саша Антонијевић, и ђакон Немања Стојковић. За певницом је појао протојереј Драгослав Милован.
Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован обратио се верном народу надахнутом беседом:
,,Браћо и сестре, Свети апостол Павле кроз данас прочитани апостол даје нам заиста јако много поука. Даје нам савете како треба да се снађемо у свакој прилици и неприлици нашега живота. И онда када смо у радости, и онда када смо у тузи, када смо у невољама, у искушењима апостол Павле саветује и каже нам – Е, сад је благопријатно време, сад је дан спасења. Тиме апостол Павле хоће да нам каже браћо и сестре, да би се требали непрестано требали сећати ових његових речи, ових његових савета и никада нећемо онда поклекнути, било у каквом стању да се налазимо у нашем животу. Јер кад имамо то на уму да је сваки дан за наше спасење, и не само сваки дан, него сваки тренутак, онда нам спасење зависи управо од тренутка, по оном Јеванђелском – Судићу ти у ономе у чему те нађем. Што значи да човек хода по овој земљи и има и невоља, али треба да стално непрестано мисли на спасење. Јер, ако мислимо стално на вечно спасење и живот вечни, онда ћемо много лакше поднети и невоље и страдања и болести и туге јер знамо да је наш Спаситељ ту и да нас неће оставити. Нама се често чини да неки пут не можемо да издржимо те невоље и страдања заборављајући да Господ ништа не попушта на нас више него што можемо да издржимо. Иако се нама то чини, Бог зна наше моћи, али зна и наше немоћи и зато је потребно да стално призивамо Бога, да се стално сећамо Бога, да стално мислимо за своје спасење, јер никад не знамо у какве невоље и у каквом тренутку могу да нас снађу невоље.
И ми често у нашем животу, опет понављам, доживљавамо невоље, патње, спотицања, слабости, болести. Често нам и опадне вера, па изгубимо веру, паднемо у једно безнађе. Замислите у контексту данашњег Јеванђеља, које смо чули, шта се то догодило у једној кући фарисеја, кад су довели једну жену грешницу код Христа и она је осетила да је управо то њен дан спасења, онда када ће се она срести са Христом. И то је био њен дан спасења. Иако су је сви ови презирали, па чак и они који су ишли уз Христа, што она излива то миро, а он каже на крају жени – Иди и не греши више, вера твоја спасла те је. Вера браћо и сестре, то је вера коју треба да претварамо, што стално говорим, треба да је претворимо у дела. Зато је важно да никада не изгубимо веру, јер кад изгубимо веру човек пада у безнађе и тај човек изгуби и жељу за спасењем, изгуби жељу и за животом. Падне у безнађе, а безнађе је најстрашније стање у које човек долази браћо и сестре. Дакле изгубимо и веру али изгубимо нажалост и наду да се можемо спасти, па кажемо – Ја не могу да се спасем... Па се онда опустим, не бринем више. Не могу, дошао сам до неког знања, до неког свог сазнања – Не могу да се спасем и немам потребу више да се борим. То изгледа као кад се човек утопи па види готово је све али он ништа не предузме да мало што кажу заплива, да се избави, него се преда и наравно да он пада, да он тоне и да се човек тако и утапа браћо и сестре. Дакле, изгубимо наду на спасење, па чак понекад и наду на живот у овоме свету, а то не смемо да радимо. Живот је нама дар Божији и треба да се бар трудимо да га живимо достојно како припада човеку Божијем, како припада хришћанину браћо и сестре. Често пута се разочарамо у много чему па чак и у оне најближе око нас. Међутим, понављам, најважније је да не изгубимо веру и наду у Бога. Јер нема те муке, нема те невоље, нема тог страдања које могу да наиђу на човека, а да га Господ не може избавити од свих тих невоља. Е, зато је потребна вера. И зато је потребно, опет понављам, браћо и сестре да живимо том вером.
И Зато је Господ браћо и сестре тај који може поправити то наше стање. Може тугу очас да претвори у радост, може болест да претвори у здравље. Па зар нам о томе не говори цело Свето писмо браћо и сестре, како је Господ исцељивао и оздрављивао болеснике и оне који су били на самрти, и не само то, него је и васкрсавао. Ето колико је човек богат кад има веру и поверење у Бога. Зато је Христос рекао – Ево ја сам с вама у све дане... Пазите! У све дане и не само у све дане, него – Ја сам свама на сваком месту, у сваком тренутку, ја сам са вама до свршетка века. Само то човек да гаји у себи, да је Господ са нама, и онда чега имамо да се бојимо? Само своје слабости, свог нерада на свом спасењу, свог не труда на своме спасењу и да се бојимо непокајаног греха браћо и сестре.
Свети апостол Павле се управо надовезује на ове Христове речи када Христос каже – Ево ја сам с вама у све дане до свршетка века. Управао он каже – Ево сад је најпогодније време, ево сад је дан спасења. Које је то најбоље време браћо и сестре. То је Христово време. И кад човек и ово његово време претвори у Христово време, е то је најбоље време. Јер значи, то је време од како је Бог у ствари из вечности сишао у овај наш свет и осветио и време и свет и осветио наше време. Од како се Господ наш Исус Христос обукао у временско и својим животом у времену обукао у временско и својим животом осветио време и све што је у њему, а на првом месту Бог је осветио човека. Време је оно исто које је Бог створио али је човек покварио време од како је устао на Бога, од како се огрешио о Бога, од како је престао да слуша Бога, од како је постао острашћен својом гордошћу ... е, то је човек покварио време. Али он је покварио своје време а није покварио Божије време. Божије време се не квари браћо и сестре али се човек у времену квари. Ту је тај наш проблем и ту је тај наш камен спотицања. И када све ово човек браћо и сестре човек вером схвати а има стално на уму ове речи Светог апостола Павла он ће у свим приликама и у свим неприликама говорити – Падам, видим да сам пао, али нећу, сад ћу да кажем е баш ово време, баш што падам, е ово је моје време спасења. Падам због својих грехова. Е сад је ово време да ја проверим себе и да кажем – Сад је ово време моје спасење. Те речи, то треба у ствари да сваки од нас каже у себи браћо и сестре. Говори у себи ма какво нас искушење, тебе и мене брате и сестро захватило или било каква мука или ма какви грехови да нас захвате и тада управо треба да кажемо, е ово је моје време спасења. Јер кад кажем – Ово јер моје време спасења, ја онда тиме исповедам да је Бог са мном, да је Бог поред мене, да је Бог у мени и теби, а Он неће да човек пропадне браћо и сестре. Он и јесте дошао зато да спасе сваког човека. Кога? Онога који жели спасење, који ради и труди се за своје спасење. Дакле, то треба да говоримо стално браћо и сестре и да само верујемо, јер свемилостиви Спаситељ је ту поред нас. Али неко ће казати, па ја га не видим. А зашто га не видиш? Зато што ниси отворио духовне очи. Зашто не видимо Бога поред себе браћо и сестре? Не видимо га зато што га не осећамо у себи, јер сваки човек види Бога онолико колико у Њега верује и колико га у себи осећа. Зато Господ каже, ево ја стојим крај врата твога срца. Пазите, Бог стоји поред свог створења. Погледајте браћо и сестре које је то смирење Божије. Па само тога се сетимо, па се застидимо своје гордости. Кад је Бог, Бог смирења, а ти, човек грешан. Ја, ти – терамо своју гордост тиме што показујемо да смо нешто, да смо бољи од другога, да смо паметнији, да боље радим ја од свакога другога.
Дакле, браћо и сестре Бог куца крај врата нашега срца и чека да ми добровољно отворимо врата свога срца. Не зато што то Бог хоће, него зато што ја желим да отворим своје срце, зато што Бог неће да врши насиље над нама. И Бог одобрава наше одлуке. Јеси одлучио да будеш неваљао? Неће те Бог спутавати у томе, али размисли које су последице тога што си неваљао. Нигде нас Бог не спутава јер смо ми разумна бића, дао нам Бог разум али не да злоупотребимо разум, браћо и сестре, него да наш разум стално проверавамо разумом Божијим. А човек мисли Не! – Оно што ја разумем, то је то и друго нема! Е, таквом човеку не вреди ништа ни говорити, по оној премудрости Соломоновој – Безумника туцај у ступи, његово безумље неће да отпадне од њега, зато што је он упоран у себи, сигуран у себи. А који човек може бити сигуран у себе? Свети Јустин Ћелијски каже – Ма човече, шта се силиш, да си јак, да нешто знаш, кад си слабији од комарца! И каже – Шта је комарац у односу на пропорцију човека. Али кад те убоде комарац, шта радиш? Тргнеш се, а толико је мали да га скоро и не видиш. Ето, таква је човекова снага када нема Бога у себи.
Ако се сећамо свеблагог и свемилостивог Бога и сећамо се тог дана спасења, он тада стално стоји на мору нашег живота, Он је у нашем чамцу бурнога живота. Он ће усмерити и наш брод и наш чамац ка спасењу само ако желимо, наравно, ако се трудимо. И зато ми верујући знамо и осећамо да Христос и када спава, да је његово срце будно. Још у Старом Завету је речено – Ја спавам, а срце је моје будно. Будно је срце Божије и чека да ми уђемо у његово срце, али тим пре треба да дозволимо Богу да уђе у наше срце. И зато стално треба да говоримо – Господе избави нас, да кажемо Господе страдам. И човек страда од много што шта у животу и од непријатеља, али човек највише страда од себе, од своје гордости, од своје сујете, од своје саможивости, од своје острашћености. Али он то не види да страда од тога, он све мисли да страда од другога. Други ми јер крив. Све док не схватимо да нам није други крив, да смо прво ми криви, јер да сам ја бољи и они би око мене били бољи. Да сам ја био пример... али онај истински пример, Христов пример, не онај пример који ја прогласим да је то прави пример. Дакле, стално треба да тражимо од Господа да наше маловерје пређе у праву веру. У ону веру за коју Господ каже – Све је могуће ономе који има вере.
Не само у невољама, него и у радости (у добру) треба посебно да се сећамо Бога, јер не знамо до кад ће то наше добро трајати. Дакле, да стално говоримо Господе помагај, Господе спасавај. Ето, то је и разлог зашто ми на сваком богослужењу кажемо Господи помилуј. Кад кажемо Господе помилуј у томе се све састоји (и наша молитва). Кад кажемо Господи помилуј ми онда кажемо Господе избави, Господе спаси, Господе сачувај, Господе помози. Све у тој једној речи се одвија и заиста кад то кажемо Господ ће пружити руку. А његове су руке испружене стално само опет човек треба да буде достојан или да се труди да буде достојан и да тражи ту руку спасења. Дакле, наше спасење је у руци Божијој, али и у нашој руци, али је и у руци другога. Зато ће човек морати да се ухвати за нечију руку и да буде вођен. Јер ако човек не жели да буде вођен него каже – Не треба мени вођа, ја сам довољан самом себи, е ту је спотицање. Човек се мора ухватити за нечију руку или Божију, или онога другога. А знамо куд нас води рука Божија и шта нам даје рука Божија. Даје нам благослов, а кад смо свесни тога благослова и кад примамо тај благослов Божији са благодарношћу, онда ћемо схватити да благослов није нешто што је успутно.
Господ нам каже да се не бојимо него да се молитве сетимо. Да се сетимо Часнога Крста и ево ова недеља је посвећена уздизању Часнога Крста и ми сви у свим храмовима имамо то браћо и сестре. А Господ је рекао ко се не одрекне себе и не узме крст свој и не пође за мном не може бити Христов ученик. Значи Господ тражи да се одрекнемо наше грешности. Да се одрекнемо своје острашћености. Страшно је кад човек остане острашћен. За њега више ништа није свето. Ништа. Ни светиња му није света јер он и светињу гледа кроз своју острашћоност. Дакле, да се сетимо Часнога Крста, да се сетимо тог све победног знака, да се што чешће крстимо, да се што чешће осењујемо Крсним знаком. Али кад се крстимо да то не радимо онако успутно, него кад се крстимо и сетимо се Крста да се сетимо да нас је преко Крста Господ највише заволео. Јер он је страдао на Крсту ради нас и ради нашег спасења зато ће нас чудесни спаситељ спасити од свих зала као што увек спасава оне који верују у њега. Зато се молимо Господу и тражимо да ојачамо у вери, а веровати значи припадати ономе у кога верујемо. Вера је слобода, тј. да се вером ослободим од самога себе, јер свако од нас је на неки начин мање или више пун себе. Али онај који има веру он ће имати смирење па ће о себи казати – Чекај, шта је то што ја мислим да поседујем и шта ми у ствари поседујемо? Ми поседујемо само оно што нам је дато. А нама је дато све. Дат нам је живот вечни. А поседујемо и оно што, на жалост, није Божије. Зато се у човековом срцу стално бије битка (како то кажу Свети Оци) и води борба између добра и зла. А шта ће победити то зависи од онога ка чему ми тежимо. Ако тежимо добру и ако верујемо у добро, а ко је добар? Нико није тако добар као Бог, онда треба да мислимо и да кажемо са апостолом Павлом – Е сад је време спасења. После овог тренутка можда ће бити касно време за моје спасење. А Јеванђеље каже – Судићу ти у ономе у чему те нађем.
Нека нас Господ нађе у вери, нека нас Бог нађе у миру Божијем, јер кад човек има мир у себи, он ће имати мир и око себе, имаће мир са другима. Ако нема човек мира Божијег у себи, верујте да не знам где га поставиш, он ће бити немиран. Зашто? Зато што је незадовољан, па све мисли – Е, Бог је мени требао да да много више. А Бог је нама дао онолико колико можемо да носимо и колико смо ми способни да понесемо и колико можемо да се трудимо за своје спасење, Бог вас благословио.ˮ
Извор: Епархија шумадијска
.jpg)
