А кад путоваху и он уђе у једно село, а жена нека, по имену Марта, прими га у кућу своју. И у ње бјеше сестра по имену Марија, која сједе код ногу Исусових и слушаше бесједу његову. А Марта се заузела да га што боље услужи, и приступивши му рече: Господе, зар ти не мариш што ме сестра моја остави саму да служим? Реци јој, дакле, да ми помогне. А Исус одговарајући рече јој: Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, А само је једно потребно.Али је Марија добри дио изабрала који јој се неће одузети. (Лк. 10,38-42)
А док он то говораше, подиже глас једна жена из народа и рече му: Блажена утроба која те је носила, и груди које си дојио! А он рече: Ваистину, блажени су они који слушају ријеч Божију и држе је. (Лк. 11, 27-28)
Посматрајући структуру литургијске године Православне Цркве уочићемо да су њен почетак и крај обележени Богородичиним празницима. Литургијска година започиње празником Рођења и завршава се празником Успења Пресвете Богородице. Ова чињеница код многих може изазвати питање која је улога Богородице у Божијем плану спасења света?
Будући да је Христос Алфа и Омега (Почетак и Крај) литургијског живота Цркве, те будући да је у личности Христовој Бог постао човеком да би се приближио људима и да би их спасао васпостављајућу њихове везе са Богом, било би логично да литургијска година започиње и да се окончава неким празником у Христову част. Напротив, почасно место које се одаје Пресветој Богородици могло би оставити утисак да се у њеној личности возглављује целокупна историја односâ човека са Богом. Овакво размишљање се оправдава чињеницом да Нови Завет свега неколико стихова посвећује опису личности и дела Пресвете Богородице, што има за последицу да се скоро сваког Богородичиног празника читају исти одељци из Јеванђеља по Луки (10,38-42 и 11,27-28) који, барем феноменолошки, имају врло мало везе са догађајем који се прославља.
Питање части која припада Пресветој Богородици поново је постало актуелно у оквирима екуменског дијалога, у којем Православна Црква има протагонистичку улогу, с обзиром да је свет постао једно глобално село, и да је међу хришћанима свих деноминација неопходно међусобно споразумевање и сарадња. Због тога је Православна Црква позвана да заузме јасан став насупрот протестантском унижавању личности Пресвете Богородице, али и његовом прецењивању од стране римокатолика које је уследило као реакција на протестантски став. Богословски одговорно заузимање става подразумева појашњење начина на који приступамо Светом Писму. Као што јасно објављује апостол Павле, хришћани као „служитељи Новога Завета“ су се удостојили од Бога да буду служитељи „не слова Закона него Духа Божијега“(2. Кор. 3, 6), дата им је, Христовим посредовањем, могућност другачијег, богонадахнутог, разумевања Писма у светлости којег садржај текстова Старога Завета добија ново значење и библијски текстови постају отворени за свако време (2. Кор. 3, 12-18). Ова нова могућност легализује примену типолошког тумачења Библије од стране многих Отаца Цркве. Тако се Свето Писмо више не разумева као књига која садржи поучна казивања или историјске информације о личностима и догађајима веома далеке прошлости, већ као попис искустава ондашње заједнице која је живела откривење Бога у њеној историји и која га је тумачила на аутентичан начин, како би, због себе и због следећих нараштаја, разумела вољу Божију и Његов план о свету. Читајући доследно Библијске приче као историју односâ Бога са човеком, уверићемо се, можда неочекивано, да, иако се чини да Свето Писмо посвећује веома мало стихова опису историјске личности Маријине, лик и улога Пресвете Богородице се ненаметљиво појављују у позадини сваке епизоде у историји спасења.
Од првога тренутка када Бог ствара човека, Он га позива да сарађује са Њим. Бог не ствара човека као неко биће без воље које се руководи својим инстиктима, већ као слободно биће, обдарено свим особинама које поседује и сам Бог, а пре свега обдарено могућношћу избора да буде сличан Богу или да буде сличан животињама. Управо је ово значење реченице коју користи Свето Писмо када каже да је човек створен „по слици и обличју Божијем“(1. Мојс. 1, 26-27). Нажалост, услед низа погрешних одлука, уместо да се приближи Богу и да Му буде сличан, човек се толико удаљио од Њега да је и цела његова историја дошла до безизлаза. Ипак, Бог никада није напустио своје створење. Од првог момента када је човек сагрешио, Бог му даје снагу, најављујући му да ће један потомак жене уништити зло и да ће га ослободити (1. Мојс. 3, 15). Тако је прва жена (Ева), која је била символ нарушавања односâ Бога и човека, истовремено постала символ наде за поновно успостављање истих односâ прасликујући на тај начин, од првих поглавља Светога Писма, личност и улогу Пресвете Богородице.
Како би довео човека поново у своју близину, не нарушавајући притом његову слободу, Бог осмишљава нови план за чију примену је било потребно да човек уради слободно, без принуде, оно што није урадио први човек: да следи пут који ће му показати Бог. Човек који је чуо овај Божији позив био је, како у наставку саопштава Свето Писмо, Авраам. Без премишљања и без противљења је прихватио да следи пут који му је Бог показао, стављајући се у службу Њему (1. Мојс. 12, 1-5). Исто су учинили и његов син и његов унук. И они су били обични људи, са својим слабостима, па чак и са својим манама и недостацима. Упркос томе и они су се ставили у службу Божијег плана. Авраамов унук Јаков, посвађао се са својим братом и био је приморан да оде у изгнанство. Изгледало је да Божији план пропада. Путујући ка Месопотамији он је заспао и у сну угледао лествицу која је повезивала земљу са небом. На врху лествице стајао је Бог који га је уверио да ће се Његов план остварити (1. Мој. 28, 12-17). Овде се још једном прасликује улога Пресвете Богородице. Као и лествица коју је видео Јаков, тако је и Пресвета Богородица она која је ујединила земљу са небом, приносећи себе како би Бог сишао међу људе. Међутим, Бог није желео спасење само неколицини људи, већ свима. Тако Његов план улази у нову фазу. Од Јакова ће настати нови народ који ће преузети на себе да припреми све народе земље за прихватање поруке о спасењу коју ће донети Бог. Међутим, Јаковљеви потомци су постали робови у Египту. Изгледало је да је Божији план о свету поново у опасности да не успе, али Бог поново интервенише. Показује се Мојсију у једној купини која је горела, а да није сагоревала, и заповеда му да изведе свој народ из Египта (2. Мој. 3, 12-15). Још једанпут, и у овом кризном моменту, разазнаје се улога Пресвете Богородице. Као што купина, иако је примила у себе Бога у облику ватре, није сагорела, него је постала средство објаве спасења Израиљу, тако је и Пресвета Богородица примила у себе Бога и постала средство спасења целокупног човечанства.
Постоји мноштво примера у Светом Писму које бисмо могли навести, као што су и сви пророци који су, сваки пут када се Божији план о свету налазио у некаквом кризном периоду, давали одважност и наду народу, истовремено приказујући сликовито улогу Пресвете Богородице. Процветала палица Ааронова (4. Мој. 17, 8), орошено руно Гедеоново (Суд. 6, 36-40), Ковчег Завета којег Давид премешта у Јерусалим (Пс. 131, 8), одар Соломонов (Пп. 3, 7-10), клешта којима је анђео држао жар који је очистио уста пророка Исаије(Ис. 6, 6), источна врата Јерусалимског храма која је пророк Језекиљ у сну видео како се отварају само једанпут да би кроз њих прошао Бог (Јез. 44, 2), гора коју је цар Навуходоносор видео у сну са које се одваја један камен што је, по тумачењу пророка Данила, означавало Царство Божије (Дан. 2, 34), златни свећњак са седам жижака који је у виђењу видео пророк Захарија (Зах. 4, 2), и многобројни други примери представљају, сагласно ерминевтичком предању Цркве, праслике значаја и улоге Пресвете Богородице у плану Божанске икономије спасења.
Не би било преувеличавање ако бисмо тврдили да се иза сваког догађаја који описује Свето Писмо крије лик Пресвете Богородице. Када је наступило одговарајуће време, Бог је тражио неког човека који би, опет слободно и без принуде, прихватио да сарађује са Њим. Када је анђео пренео Марији Божију одлуку, она је спремно прихватила да постане Његово оруђе (Лк. 1, 38). Није нам тешко да схватимо да би без безусловне Маријине сарадње остварење Божијег плана о спасењу света било немогуће.
Сваки пут када се хришћани моле Пресветој Богородици, они уствари своје молитве упућују самом Богу. Одајући част Пресветој Богородици, објављујемо да прихватамо Божији план о спасењу света. Објављујемо да и ми прихватамо да будемо Његово оруђе, како би се свет ослободио од зла које га угњетава на безброј начина. Свакако да је Бог Онај који нас спасава, међутим, прозба „Пресвета Богородице, спаси нас“ пројављује нашу веру да се спасење света никада не може остварити без сарадње људи. Због тога хришћани одају почаст Пресветој Богородици. Она представља допринос људи у Божијем плану о спасењу света. Интервенција Бога у историји је спасила свет. То, међутим, није било само на основу Божије снаге, него и уз сарадњу људи која се остварила у личности Марије.
Горе поменута објава јасно говори да онај који је прихвата није ослобођен од обавеза. Као што сам Христос каже: „Мати моја и браћа моја они су који слушају ријеч Божију и извршују је“ (Лк. 8, 21).
Свима се, дакле, дарује благодатни дар да буду мајке Христове, да се поистовете са Богородицом, да поново роде Христа у свом времену и у свом окружењу. Потребна је само једна храбра одлука, да подражавамо Маријину спремност да се предамо на служење Богу.
Стављајући празник Успења Пресвете Богородице на крај литургијске године, предање Цркве све нас подсећа на неопходност сарадње са Богом ради спасења света, тако да: „Сваки језик призна да је Исус Христос Господ“ (Фил. 2, 11).
То је циљ сваког указивања части Богородици Марији. То потврђује и сам Христос кроз Јеванђелску перикопу која се чита на богослужењима која се врше у част Пресвете Богородице, а у којој се каже како Му је нека жена у свом одушевљењу узвикнула:
„Блажена утроба која те је носила, и груди које си дојио!
А он рече:
Ваистину, блажени су они који слушају ријеч Божију и држе је!“ (Лк. 11, 27-28).
Милтиадис Константину
