Свети праведни Јов живео је у земљи Узу у Арабији. Био је толико добар, истинољубив, праведан, благочестив да је сам Господ рекао да нема таквог доброг и праведног човека који се Бога боји и уклања се од зла. Јов је био највећи човек Истока не само због тога, већ и због седморо синова и три кћери које је такође васпитао да верују и љубе Господа свим срцем, али и због богатства које је стекао – имао је бројне слуге, хиљаде оваца, волова, магарица, камила… Деца су се толико волела да су сваке недеље састајала и правила гозбе, уредне и тихе, без пијанства и нереда.
Праведни Јов молио се и за њих да случајно нешто не сагреше. У једном дану, по Божијем допуштењу, Сатана Јову узима скоро све што има – гину му слуге, побијена му је сва стока, деца су му погинула. Након тога, Господ допушта да Сатана дирне и њега самог, само да му душу не дира. Јов је добио велики број рана по телу које су заударале, из којих је цурео гној, готово да није било здравог места на кожи. Јов се тада, у жалости, посуо пепелом и црепом стругао ране своје. Сатанина претпоставка да је Јов веран Господу зато што га је Господ наградио земаљским благом пала је у воду када је Јов поред свих мука узвикнуо чувене речи: ,,Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити у утробу матере земље. Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње. Уза све то не сагреши Јов пред Господом ни срцем ни устима, јер не рече ништа безумно и нетрпељиво противу Господа (Јов 1, 13-22)“.
У том тренутку, Јову долази његова супруга која га саветује да окрене лице своје од Господа, али Јов и њој одговара да као што добро примамо са захвалношћу, исто тако треба да примимо и зло које нас задеси. Затим долазе Јовови пријатељи који седам дана седе поред њега и ћуте. Када проговоре покушавају да рационализују његову патњу – воде се логиком да мора бити да је згрешио и да су муке просто заслужене. Јер, за њих је немогуће да страда праведник. Знајући да ништа није згрешио, праведни Јов се донекле са њима слаже, али увиђа да не може бити да су његова логика и логика његових пријатеља исправне, већ постоји нешто њима недокучиво. Полемишући са пријатељима, Јов поставља бројна питања која се тичу смисла живота, патњи праведника, жели да сазна тајне људима несхватљиве, преплављују га различита осећања – жалост, туга, очајање, проклиње чак и дан када се родио. Колико је Јов искрено љубио Господа видимо и по томе што ни у једном моменту не помиње погибију своје деце, материјални губитак, али ни своје здравље. Њега муче метафизичка питања, жели да се очи у очи сусретне са Њим, не из жеље да Га осуди, већ да му разреши недоумице и открије своје тајне.
На крају, Господ се заиста јавља праведном Јову. Не открива му разлоге патње, али му путем питања јасно ставља до знања да је Jовов поглед на свет, као уосталом и поглед сваког од нас узак те да њим не можемо спознати бескрајне божанске тајне: ,,Где си ти био кад ја оснивах земљу? Кажи, ако си разуман. Ко јој је одредио мере? Знаш ли? Или ко је растегао уже преко ње? (Јов 38, 4-5)… Ловиш ли ти лаву лов? И лавићима трбух ли пуниш кад леже у пећинама и вребају у заклону свом? Ко готови гаврану храну његову кад птићи његови вичу к Богу и лутају немајући шта јести?“ (Јов. 39, 2-3). Сусревши се са Богом, праведни Јов пада пред Њим и каје се у праху и пепелу, а Господ му враћа све дупло, даје му и нових седам синова и три кћери, док његове пријатеље укорева.
Књига о Јову која иначе припада мудрословној старозаветној књижевности препуна је метафора, парабола, дивних поука и речи које свакоме од нас могу послужити да очврснемо у вери, посебно у ситуацијама када патимо. Важна порука ове приче је да Господ све види и да је Сатана подређен Богу и немоћан пред лицем Божијим. Дакле и када нас сусретну тешки ударци треба да знати да Господ све види и никад не треба окретати лице од Њега. Патњу Господ по Својим недокучивим помислима некада допушта (не жели већ допушта), али и тада треба имати поверења у Њега и у Његову љубав. Лоше ствари, болести, губици, трагедије дешавају се и добрим и лошим људима. Прича о Јову је значајна јер говори о томе отворено и тиме слути да се одговори не налазе у оквирима овога живота (јер заиста некада се деси да у оквирима овога живота не буде правде). Она, тврдећи љубав Божију према Јову чак и у тренуцима патњи заправо слути утеху Царства Божијег без кога ови животи често не би имали икаквог смисла.
Уколико смо православни треба да знамо да је овоземаљски живот само један тренутак у вечности и да нам је Господ наменио Царство Небеско. Такво сазнање треба да обоји нашу животну философију и помогне нам да одредимо приоритете: чување душе уместо згртања материјалних блага, смирење насупрот гордости, топла осећања испред хладног разума, молитва за пријатеље уместо саветовања и паметовања, у болестима и недаћама поверење у љубав Божију. Потребно је да се уз Господа привијемо као детенце уз своју мајку и будемо спремни за будући сусрет.
