Историја Старога Завета препуна је примера војевања, страдања и трпљења народа Божијег иза којег се осећа дубоко поверење у то да Господ све види и брижно учествује у животима људи који су Његове верне слуге. У овом тексту ћемо говорити о Светих седам Макавеја који су верујући у Живог Бога били спремни да положе своје животе за своју веру. Они су већ вековима, нама који смо верујући, слика како и у најтежим околностима треба да трпељиво подносимо сва страдања знајући да је Вечност Царства Божијег битнија и значајнија од свега што овај пролазни живот може понудити.
Време у којем су они живели (II век пре Христа) је било веома тешко по Јеврејски народ. Наиме, један од наследника Александра Македонског, цар Антиох IV Епифан, наметао је Јеврејима, старогрчке паганске обичаје и паганску веру. У Соломонов Храм, највећу светињу овог народа, је поставио кип Зевса. Подизао је жртвенике идолима, организовао јавне свечаности у њихову част, отворио блудилишта по читавој Јудеји, присиљавајући народ Божији да упражњава све ове ритуале. Они Јевреји који су одбијали да испуне ове цареве наредбе и држали се старозаветног Закона Божијег, били су јавно кажњавани и убијани. Да ствар буде још тежа, цар је митом и корупцијом постављао првосвештенике јеврејског народа који су наговарали народ да се потчини цару. Због такве ситуације многи од Јевреја су поклекли пред царем и одрекли се своје вере, а они који на то нису пристајали, крили су се по неприступачним местима: горама, пустињама, пећинама…
Један од оних који се нису приклонили био је старац Елеазар, свештеник и књижевник. Када су га ухватили и извели на суд, мучитељи су му силом гурали у уста свињско месо (јер је по старозаветном закону било забрањено јести свињетину) и то оно које је пре тога било принесено на жртву идолима! Свети Елеазар је испљунуо комад меса, а мучитељи су почели да га наговарају да узме комад неког другог, дозвољеног меса, за које би представили да је свињетина како би и остао у животу и ,,умирио савест“, а да опет људи помисле да се приклонио њиховој заповести. Но, овај старац је (попут нашег Светог Вукашина) мирно одбио наговор и пошао на губилиште, рекавши: ,,Није достојно мог узраста да се претварам, да не би многи млади сматрали Елеазара деведесетогодишњака да је прешао на туђинштину, па они, због мог глумљења и због кратког и тренутног живота, преваре се због мене… Јер, ако се за сада и избавим од људске казне, но из руку Пантократора (=Господа Сведржитеља) не могу ни жив ни мртав избећи “(2. Мак. 6:24-28).
Након старца Елеазара, на муке су стављени Соломонија и њених седам синова: Авим, Антонин, Елеазар, Гурије, Евсевон, Алим и Маркел. На мајчине очи, мучена су сва седморица деце, од најстаријег до најмлађег: тукли су их говеђим жилама, одсецали делове тела, а потом стављали на њих усијане металне плоче. Пре тортуре, мучитељи су сваком од њих поставили исти захтев: да поједу свињетину и тако се јавно одрекну вере својих отаца. И одговор седморице браће, као и мајке, био је исти: ,,Не!“ Али, то ,,не“ није била њихова последња реч. Даље речи које су ови свети мученици изрекли цару у лице објашњавају смисао њиховог страдања и извор њихове храбрости: ,,Ти, проклетниче (обраћали су се паганском цару), одузимаш нам садашњи живот, а Цар света, кад умремо за Његове Законе, васкрснуће нас у вечно оживљење живота“. „С неба сам ове (удове) стекао, и за Његове Законе презирем их и од Њега очекујем да их поново добијем“. Α мајка, веома достојна дивљења и доброг спомена говораше њима: ,,Не знам како се јависте у мојој утроби, нити вам ја даровах дух и живот, нити свакоме од вас ја распоредих основни састав. Зато, Творац света, Који je створио постање човека и пронашао постанак свега, Он ћe вам опет вратити и дух и живот са милошћу, пошто сада не штедите себе ради Његових Закона.“(2. Мак. 7:9; 7:11;7:20-23).
Свети Макавеји и старац Елеазар жртвовали су своје животе не само да би сачували себе у старозаветном Закону, већ првенствено због тога што су имали чврсту веру и наду у Новозаветни Закон Христов: Васкрсење и Живот Вечни. Без вере у Христа и Његово Васкрсење никако се не би могла објаснити њихова смелост и оптимизам током онако бруталног страдања. ,,Ниједан од оних који су пре Христова доласка скончали није то савршенство постигао без вере у Христа. Јер Син Божији појавио се јавно у каснијим временима, али су Га и раније познали они чистога ума, као што је то јасно код многих који су пре Њега стекли поштовање.“ (Свети Григорије Богослов, Похвала Макавејима)
У овом животу су, по свему судећи, неминовне макар какве бриге и невоље. Не морају доћи времена попут тих макавејских времена, али очигледно некаквих невоља и искушења мора бити. Свети Макавеји су нам слика како макар у тим нашим мукама и невољама можемо проходити са поверењем у љубав и правду Божију јер Господ нас воли и чува. Ако су Свети Макавеји могли претрпети велика страдања и смрт за Христа у кога су се само надали, како ми, који се називамо хришћанима и сједињујемо са Христом кроз Свето Причешће, да не претрпимо макар некаква страдања и искушења за Његово Име! Посебно што су искушења и невоље неминовни, веровали у Христа или не…
