У септембарско-октобарском 381. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са младом уметницом Даницом Крстић, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила.
*Драга Данице, потичете из честите и побожне породице, а често истичете да сте се правим вредностима и врлинама научили у својој породици која је домаћа црква. Поделите са нашим читаоцима те важне детаље о породици као темељу свега доброг и честитог?
– Сматрам да је дете у већини случајева слика породице. Породично васпитање (култура), љубав и традиција је нешто што свако дете понесе са собом када стаса и одметне се у авантуру која се зове „живот“. Ја сам имала предивно детињство, одрастала сам окружена породицом која је увек била брижна, пуна љубави, а онда када сам кренула да се бавим певањем, породица ми је била и остала највећа подршка. То су ствари које су мене обликовале као особу каква сам данас, наравно када се одвојите од породице посао је тај који вас даље формира, васпитава и учи, али праве моралне вредности које вам породица усади никада се не изгубе колико год да је невреме јако или вас је олуја однела на другу страну, човек увек осећа шта је исправно и у целом том мраку успе да нађе своју звезду водиљу (што би била породица, вера, снага, љубав) и да се врати на прави пут.
*Прва школа побожности био Вам је родитељски дом, а затим и часови верске наставе. Каква су Ваша сећања на то узрастање уз породицу и верску наставу?
– Верска настава у основној школи је по мом мишљењу право време да се код деце поставе основна знања о нашој вери, иако деца не разумеју већину ствари која им се пласира. Добро је да млади имају са киме да причају о недоумицама, јер се дешава да код куће деца гледају слављење славе, Божића или било ког хришћанског празника, али да никада не причају са породицом зашто се то ради или и ако деца питају, породица не зна да дâ адекватно објашњење. Тако да би заједништво породице и образовног система требало да буде нераскидиво при подизању деце. Моје искуство је такво, да сам се интересовала, поштовала, али нисам разумела, требало ми је времена да сазрим и да водим дугачке разговоре са разним особама да бих схватила суштину.
*Да ли бисте поделили неку анегдоту или лепо сећања са неког од часова верске наставе?
– Није било неких посебних анегдота, али у средњој школи је веронаука попримила потпуно другачији облик, тако да је сваки час веронауке у средњој школи био наш простор за ширење видика, размишљање о озбиљним темама, па чак и размишљање на глас! Наш професор је имао потпуно другачији приступ, јер је био свестан да ради са децом која су музичари, што би значило да су у питању адолесценти који су додатно раздражљиви, обично се младе особе први пут сусрећу са неразумевањем или неодобравањем неких личних ставова од стране средине у којој живе, тако да је био свестан да је он тај који нам може помоћи да схватимо сами себе и како да се носимо са свим стварима које нас тек чекају у животу. Час смо почињали и завршавали молитвом, али градиво никада није bило сувопарно. Организовао нам је певање Литургије у главној цркви, излете, хуманитарне акције и кроз то нас је едуковао како да постанемо добри и поштени људи. Реченица коју ћу памтити до краја живота, која уједно савршено описује и његов приступ нама је: „Децо, ако постите, постите због себе! Немојте да идете по улици и да причате како постите да би вам се људи дивили, него у сред поста залепите себи јаје на чело па се шетајте по улици, јер прави хришћанин је СКРОМАН!“
*Када се и како појавила Ваша љубав према певању?
– Када сам први пут наступила, нико није ни знао да знам да певам, иако сам стално нешто певушила по кући. Тата и мама су то повезивали са КУД-ом у коме сам играла и проводила доста времена слушајући и гледајући и њихове пробе. Онда се десио тренутак када смо сви схватили да знам да певам захваљујући захваљујући Биљани Крстић, коју сам упознала са шест година на њеном концерту у Крагујевцу. Родитељи су ме одвели пре концерта да ми дâ аутограм и Биља ме је питала да ли знам нешто да певам од њених песама. Рекла сам јој да знам све, тако да сам јој отпевала цео њен албум... Жена је била у шоку и онда је кренула да се убеђује са мојим родитељима да ја знам да певам и питала их је да ли би ми допустили да отпевам једну песму те вечери на њеном концерту. Родитељи су чврсто тврдили да ја не знам да певам, али свакако не би забранили детету да доживи такво искуство, и сад доста година касније ево мене на музичкој сцени са разним титулама и наградама иза себе, а искрено да вам кажем што се тиче певања била је то љубав на први поглед.
*Ни један почетак није лак, али у Вашем случају љубав је та покретачка снага која Вас увек и изнова чини да будете на висини задатка. Вођени личним примером реците нам колико је важно да препознамо дар којим нас је Бог благословио? Хришћански етос нас учи да нема веће радости за човека, него када умножава дарове и тако прославља Бога. Уверен сам да и Ви личним примером сведочите о томе?
– У претходном одговору сте имали прилику да прочитате о томе како сам почела да се бавим певањем, тако да сам сигурна да је то била воља Свевишњег. У том тренутку се могло учинити као случајност, али после толико година на сцени ја то могу да схватим као пут који ми је Он подарио. Није било лако, нити је, али Бог нам даје онолико колико можемо да изнесемо на плећима, из искушења учимо, излазимо још јачи и као бољи људи.
*Да ли је наш народ свестан уметничког и културног богатства које имамо?
– Чини ми се да многи јесу свесни, али да у тој већини нема довољно учених људи на битним позицијама који би могли да донесу осетну промену у земљи. Доста се потенцира на поистовећивању са Западом, али не у добром смислу, чини се као да се трудимо да идемо у корак са временом, али да се уједно јако ради и на губљењу српског културног идентитета.
*Често учествујете на духовно-културним сабрањима која се одржавају у окриљу наше Свете Цркве. Једном приликом сте изјавили да Вас окриље Цркве надахњује и побуђује да још усрдније делате на пољу уметности и културе, знајући да права и истинска култура увек проистиче из култа, тј. богослужења.
– Заправо су светиње места у којима ја налазим смирење и ума и душе, јер уметници знају доста да лете у мислима, да стижу до других планета и универзума. Понекад то постане контрапродуктивно, па у тим ситуацијама како бих се сабрала и дошла к себи одем у цркву, манастир, прочитам молитву и нађем свој мир, тако да након тога могу нормално да функционишем.
*Шта бисте поручили младим људима?
– Да истрају пре свега, да се не предају, јер сваки предан рад и труд на крају резултира позитивно. Живот је пун искушења, тако да би требало паметно да бирају, ко стоји уз њих јер када падну ти које су изабрали ко ће им пружити руку да устану и наставе даље? То је живот, пут пун успона и падова, али као што сам поменула, не предајте се лако и следите своје снове.
*Која би била Ваша порука читаоцима Православног мисионара?
– Да буду срећни, да уживају у радостима живота које нам Бог свакодневно пружа, да не забораве да се добро добрим враћа.
*У име наше Редакције, као и у своје лично име, благодарим Вам на овом разговору и желим Вам свако добро од Господа и пуно успеха у даљем раду.
*Објављено у септембарско-октобарском 381. броју "Православног мисионара" (стр. 48-51)
