Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, у недељу 14. новембра 2021. године, Свету Архијерејску Литургију у Саборној цркви Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу.
Епископу су саслуживали свештеници и ђакони Саборног храма, док је Литургијском благољепију допринело појање мешовитог хора „Успења Пресвете Богородице“, предвођено дирегентском палицом протојереја Драгослава Милована.
Обраћајући се сабраним верницима, који су у великом броју присуствовали светој служби Божијој и обележавању овог празника, Епископ шумадијски Г. Јован је говорио на тему Јеванђелског зачала које говори добро познату нам причу о „Сејачу и семену“.
„У име Оца и Сина и Светога Духа,
Срећан дан, срећна слава који данас славите Свете бесребренике Козму и Дамјана као своју крсну славу. Нек је све срећно и Богом благословено. Нека је срећно и благословено данашње наше сабрање у овоме светоме храму на овој Светој Литургији, где смо дошли да се Богу молимо. Где смо дошли да чујемо реч Јеванђеља, реч Самога Господа нашега Исуса Христа, а у исто време да Му се молимо да нам Он помогне да слушајући реч Божију, слушајући реч Јеванђеља, да се те речи претворе у наш живот. Јер ако само слушамо реч Јеванђеља, а не творимо то што смо чули, немамо неке велике користи од тога. Ова данашња Јеванђелска прича која говори о сејачу и семену, да је не понављам, а нема ни потребе да је тумачимо, јер је њу Сам Господ наш Исус Христос протумачио, само до мене и тебе брате и сестро стоји где се ми налазимо у овој Јеванђелској причи. Да ли смо поред пута, да ли смо они које семе пада на камен или смо они које семе пада на добру земљу. Јеванђеље које смо данас чули доноси нам на изглед јединствену, али врло дубоку поуку. Колико ова Јеванђелска прича значајна, говори то што Господ њу завршава речима и каже: „а које на доброј земљи, то су они који чувши реч у доброме и чистоме срцу, држе је и род доносе у трпљењу. Ово говорећи Христос повика: ко има уши да чује, нека чује“ Дакле браћо и сестре, Господ нас никада не приморава да прихватимо оно што руши људску слободу. Бог нас је створио слободним и својом апсолутном слободом призвао нас је из небића у биће, како чујемо у светим молитвама, посебно на Литургији. Бог нас је створио слободним, а слобода је у апсолутном смислу карактеристика Бога. Слобода је основна каратеристика која одликује Божије створење. Бог је човеку дао слободу, да буде добар или лош. Да верује или да не верује. Да буде праведан или да буде грешан. Дакле, ми смо слободно изабрали Христа за свог Спаситеља. Слободном вољом му прилазимо и са њим идемо слушајући Га или не слушајући Га. Али, слобода увек, што често говорим, тражи одговорност да би смо Господу могли дати добар одговор за свој живот. Одговор може дати само разуман човек. Поготову Христов човек. И ова чудесан прича о сејачу и семену говори о одговорности човека пред Богом и пред Јеванђељем, али и пред целим човечанством. Сејач, о коме говори Јеванђеље, јесте Господ наш Исус Христос, Који како нас учи Црква, излази из Очевог наручја и сеје Јеванђелско семе које пада на све стране. Чули смо и попред пута и по трњу и камењу, пада на све стране али и на добру и плодну земљу. А добра и плодна земља о којој говори Господ је наше срце браћо и сестре. То је наше срце које нам је Бог дао како би дарове које нам Он даје ми прерадили и принели их Богу, како кажу Свети Оци. Семе, односно Реч Божија, она је спасавајућа реч. Она је оплемењујућа реч, реч која управо преображава човека од оног лошег, да човек може да постане бољи. Од грешника, она га преображава у праведнике. Ова реч која у себи носи љубав и благост, али у исто време носи и мач. Носи и мач, јер је наш Творац Бог љубави, али у исто време Он је и Бог правде. Дакле, реч Јеванђеља је реч Христова, реч којом се спасавамо и којом оздрављавамо у савком смислу ове речи. Зато замолимо данас Господа Бога да нам отвори уши да чујемо и прихватимо реч Јеванђеља. Онај хришћанин који слуша речи Јеванђеља, он постаје другачији човек. Он је богобојажљив и не суди другима, него суди самоме себи. Нажалост, као да се данас такмичимо ко ће први обелоданити нечији грех. Просто се такмичимо браћо и сестре, али то заиста није хришћански. Зашто то чинимо, да прво се трудимо да обелоданимо грех другога, а да свој прикријемо? Знате зашто је то? То је браћо и сестре, јер је много лакше говорити о туђем злу него ли о своме. Кад осуђујем другога, ја уствари се браним, да тај други не уђе у моје срце, па да види како је. Значи напад на другога је уствари одбрана, али не на онај Јевађелски начин. Наша је браћо и сестре, обавеза да учинимо све што можемо да узрастамо у Јеванђељу Христовом. Наше је да уложимо труда, поста, молитве, подвига, како би реч Божија у нама расла. А она ће да расте, ако у нашем срцу има чистоте. Ако у нашем срцу има Бога. И то срце, то је та њива Божија, по којој Бог сеје. Он свугде сеје, али смо чули да свако семе не доноси плода, а чули смо и зашто, да не понављам. Али је важно да оно семе које падне на плодну земљу да то семе доноси стоструко плода. Зато је човеку потребно да стално преиспитује себе, да улази у своје срце, да види да ли је то срце као њива Божија, да ли је она припремљена да Бог по њему сеје. А рекох и понављам да Бог није само једном посејао семе, Он га стално сеје. Е сад, да ли га ми плевимо, чистимо или га ми гушимо као што она пиљевина гуши семе, то опет завис од мене и од тебе брате и сестро. Када се то семе Божије, семе Јеванђеља, речи Божије прими у нашим срцима, узрашће такво семе и у нашој породици и у цркви и у држави. Човек овога света је истина оптерећен личним потребама и због њих често човек занемарује све што је по Богу добро, те само мисли о себи и о својој срећи. „Важно ми је да ја будем срећан да имам све, а други баш ме брига“. То није хришћански браћо и сестре. Дакле човек не може да се нада својој срећи, а да другоме чини несрећу. Човек не може да се нада да ће бити срећан, док другога не учини срећним. То је давање, да би смо добили. Ако не дајемо, са којим правом очекујемо да ћемо добити. Али Бог ће нама све узвратити ако то све што радимо, радимо на јеванђелски начин, на хришћански начин. Зато Бог од нас тражи да мислимо и желимо срећу другоме. Човек хришћанин не сме да дозволи да семе Јеванђеља зарасте у нама. Да то семе Јевађеља затрпају наши греси, наше људске слабости и страсти. Зато замолимо Господа да нам помогне, да нам „отовори уши“ да чујемо, али не само да чујемо Реч Божију, него да је и испуњавамо. И да знамо, да уколико се трудимо да испуњавамо Реч Божију, Бог ће нам дати силе, снаге и помћи, ту духовну енергију да се спасемо. А то је и смисао и циљ нашега живота. Нека сте срећни и нека сте Богом благословени.“
Извор: Епархија шумадијска
