Бројна искушења која стоје пред нашим народом наводе нас на дубље историјско тражење примера, који би нам помогли да достојно одговоримо изазовима. Иако се морамо сложити да примери из давних времена не могу у целости бити прекопирани у актуелним проблемима, ипак могу бити звезде водиље које ће нам показивати како треба ходити кроз живот.
У духу реченог, припадници рода српског и православног, ипак имају мноштво путоказа. Слободно можемо рећи да смо привилеговани бројним светлим примерима наше прошлости. И, свакако, вероватно најсветлији пример утемељење нашега правца је наш Свети отац Сава.
И када, а то је све чешће, нам се чини да се налазимо у тешкој ситуацији из које готово да нема излаза морамо бити свесни да је наш род небројано пута у својој историји био на ивици опстанка. Овај по намери скромни текст сигурно нема намеру да читаоцима представи читаву историју нашег страдања, али посебно има жељу да нас подстакне на оживљавање борбе која се налази у самом нашем духу и предању.
У познатој јеванђељској причи о талантима (Мт. 25, 15-28), видимо да је Бог даровао свима различите таланте, односно дарове – некоме пет, некоме два, некоме један – али свакоме барем тај један – а то је дар живота који може бити остварен као љубав и као радост.
У нашем роду су многи људи умножили своје дарове, али тешко да ћемо наћи лепши пример од личности првог српског архиепископа – Светог Саве. Јер, мало ко би се од нас одрекао било какве, па и најмање, овоземаљске привилегије. Вероватно би, усудићемо се да кажемо, многи од нас искористили привилегије положаја наших родитеља, искључиво да би исте искористили за свој сопствени угођај. Баш насупрот томе поступао је млади принц Растко. Дарове од Бога му дате, привилегије наслеђене правом сина владара, он није искористио како би свој живот учинио раскошним и лакшим. Штавише, он је себе потпуно предао путу који води ка неземаљској радости у Богу.
Свети Сава је одабрао онај уски, јеванђелски пут, који јесте тежи, али који, када се истраје на њему, доноси многе плодове. Сјајне одежде, сву красоту и привилегију живота на двору, он је заменио за скромни и нимало једноставан монашки живот. Он је увидео да је најдубља потреба нашега бића љубав према Богу и према другим људима. Притом, нашавши радост и мир није мислио само на своје духовно уздизање и на то да он сам усходи у љубави и истинском животу него је пред собом увек имао јасан циљ – духовно уздизање свог народа. Отуда је посебно предано радио на снажењу вере и хришћанског начина живота међу нама, на очувању братске љубави и слоге наших владара и нашег народа, на успостављању темеља образовног и здравственог система.
Овде ћемо се на кратко опет вратити на јеванђелску поруку и задатак умножавања таланата или дарова. Свети Сава је, поставши Архиепископ, ставио у службу поверене му пастве најпрактичнији могући начин. Неуморно је обилазио места на којима је живео наш народ, оснивао је манастире, болнице и школе и подучавао нас како да живимо у духу јеванђелске љубави. Јер, умножити дар Божији не значи само спасти свој живот већ ставити себе у службу другоме, односно ближњем, или у нашем дубоком хришћанском значењу – бити у служби самог Господа – и покушати да и свога ближњег приведеш истинском животу и да га сачуваш на путу спасења.
Свети Сава је, као син владара и потом као архиепископ (дакле као неко ко је управљао бродом Цркве и државе) пример остварене љубави и, у том смислу, показатељ и нашим управницима, и нама који смо им поверени како треба да се живи. Истински живот је живот у љубави према Богу и према ближњима. И то је једино спасоносно.
