Сањала сам ноћас безгранично пурпурно-плаво небо и како до тог неба само једне лествице воде и расту. И размишљам како је лепо на тим висинама бити. У мени само пулсирање несазнатних простора док промичу комете. Једна по једна лествица пуцкета звуком шкрипе снега у бескрајној мелодији уз громогласну песму Исаије Србина.
Кроз затворене очне капке продире светлост која ме нагони да прогледам, и не видим више само очима, већ гладним срцем гутам трепераве одразе српских светитеља. Подижем поглед ка небеском своду начичканом српским везом, светлуцавим нитима прошлости. И видим Светионика Саву како обасјава беспрегледна беспућа мог рода. Све очи су биле упрте у њега и сви су желели да га у стопу прате. И сви су ту, у том мом сну, отац његов Симеон Мироточиви, и брат Свети Стефан Првовенчани, и наследник на престолу његовом Свети Арсеније, и потомци њихови из свете лозе Немањића, и претходник њихов Свети Јован Владимир, и цар Лазар и свети из Лозе Бранковића. Видим још и Јелену Анжујску, Јефимију, Евгенију и мати Ангелину. Светог Василија Острошког и Петра Цетињског, и дечака Станка и све свештеномученике пострадале од Турске руке, и оне пострадале у новије време у Јасеновцу и у страшним ратовима, и новопројављене богослове Николаја Лелићког, и Јустина Ћелијског и још многи од сународника наших. И они нас лече и чувају од нас самих, бришу и ублажавају страдања и вајају путеве. И ми растемо, и језиком српским, а не грчким говоримо. И своју Цркву и земљу имамо. У тој земљи смо проходали, проговорили, она је наша прва идентификација.
И видим како се глад за знањем преноси као вирус, и ми нарушавамо успостављене рутине и правила и сваком новом победом над системом смо све већи. Границе и зидови се руше јер поредак у којем су неки робови, а други слободни не може опстати пред светошћу. И нисмо више заробљеници властитих заблуда, јер умемо границе у главама да померамо.
И још у том мом сну наша средњовековна историја није служила да надомести недостатке политичке стварности нити је постојала злоупотреба националистичке културе сећања. И мислим како бисмо на земљи можда могли да га наново створимо или пак да га измаштамо?
Док буде нас Свети Сава ће бити део нашег сећања, биће жив, јер свако је жив док га се други сећају. Он није само историја, није само лекција на часу, нова наставна јединица, икона на зиду учионице, поглавље у уџбеницима, није мотив серија и књига. И он ће тако за нас бивати све лепши у нашим душама, јер он није идеологија, романтизована прича о неким прошлим временима. Он је сећање на све оно што смо могли да немамо, на оно што данас имамо, наша нераскидива веза са нама самима. Он је наша победа и наша историја, а ко нема историју, не може ни да разуме.
Много векова ће још проћи и прошло је од његовог одласка, а ми много тога још научили нисмо и онда се чудимо што ни о животу ништа не знамо. Надам се да ћемо у том свету у који ћемо се сви преселити гледати лице Светог Саве како и даље држи своје књиге. А до тада, можемо да читамо и да учимо, да га чувамо и преносимо оно што је учио, јер живимо у свету кукавица, то сте, сигурна сам, већ и сами осетили. Јер овај сан није ништа друго до хипербола затеченог стања у сврху буђења.
***Године 1236. на данашњи дан стигла је вест да је у Трнову уснуо у Господу Свети Сава, највећи и најлепши визионар, сањар, далековиди револуционар велике трудбености, доследности и верности својим идеалима. Посебно обдарен организаторским способностима. Карактеришу га отвореност за позитивне утицаје цивилизованог света, као и борба против злоупотребе моћи. Било је веома значајно што Сава Немањић у својој мисији нашавши се на раскрсници, није пошао, како каже Божидар Ковачевић, ни латинским, ни византијским друмом, него је нашао најправију, најсигурнију стазу, која ће водити његову земљу ка светости и добру.
