Приповијетку Бијеле ноћи (1848) Фјодор Михајлович пише сасвим другачије од осталих дјела. Можда је донекле сродна овој много касније настала прича Мали јунак (1875). Иако кратка, ова поема је посвећена теми сањарења – занесењаштва, као начину живљења. Од најранијих његових дјела срећемо се са сањарима. Сјетимо се само Варењке Доброселове (Биједни људи, 1846), а да не говоримо о каснијим: Њеточка Њезванова, Човјек из подземља, Раскољников, Коцкар, Кнез Мишкин, Младић…
Ако пођемо од чињенице да је руска књижевност 19. стољећа узела себи право и обавезу да одговори на питања откуда и куда [Селезнев 1980: 13], која су се умногоме показала утопијским, златним сновима о тројединству правде, љепоте и добра – може нам бити јаснија намјера Достојевског да у противрјечностима социјалних, моралних, духовних кретања и процеса раскрије њихов скривени смисао, толико различит од математичке прецизности. Одговоре на ова питања, „проклета“ и вјечна, карактерише њихово нарочито усмјерење, њихова вјера у моћ написане ријечи. Ријеч је та која носи значење и утире пут у одгонетање питања живота, свијета, Бога и човјека. Уносећи конфликт трагизма у обновљену руску приповједачку прозу (који је још Пушкин разрадио), Фјодор Михајлович је изградио посебну и необично перспективну жанровску форму – роман трагедију [Кирпотин 1971: 75].
У том свјетлу онда можемо посматрати и појаву да Достојевски прекорачује оквире сопственог умјетничког дјела, залазећи у домен општечовјечанског. Ту првенствено имамо у виду његово дјело узето у цјелини, али не смијемо занемарити ни ова његова „почетна“ дјела, у којима се на неки начин могу откривати и смјернице неких каснијих дјела. Не можемо искључиво обраћати пажњу на његово „петокњижје“. Много дубљи увид пружиће нам цјеловит приступ стваралачком опусу, у коме, инсистирамо, посебну улогу имају најранија дјела. Ту је као у назнакама присутан његов књижевнотеоријски метод, у каснијим дјелима до танчина разрађен. Зато његова књижевност, прелазећи границе умјетности, тражи и такве форме стваралачког осмишљавања и прекомпоновања свијета, које јој онда допуштају да се назове умјетношћу у истинском и аутентичном смислу ријечи. Књижевност тако остаје присутна у свему [Селезнев 1980: 15].
На самом почетку приповијетке писац нарочито подвлачи то да наратор свјесно прелази да говори у трећем лицу:
U tom času i naš junak – dozvolićete mi, Nastenjka, da pričam u trećem licu, pošto me je stid da vam sve to pričam u prvom [...]. [Bele noći, 105]
Испред јунакā Достојевског, који су при томе сасвим непрактични људи, какав је уосталом био и он сам [Бурсов 1974: 17], готово по правилу изничу питања суштинска за човјеково унутарње постојање. То чини у извјесном смислу заједнички именилац, односно жижу око које се сабирају сви његови јунаци. Та врста, условно казано, међусобне сродности заправо је резултат њихове блискости са самим писцем. Видимо да се са ријечју о себи у јунацима спаја и ријеч о свијету уопште, ријечју – која је неодвојива од човјекове личности. Особине самосвијести које карактеришу његове прве јунаке (Дјевушкина или Гољаткина) умногоме одређују мишљење о свијету који их окружује. Својеврсно сливање идеје о себи и свијету око себе даје посебну снагу унутарњег гласа јунака утврђујући га у умјетничком свијету који аутохтоно ствара Достојевски. За разлику од монолошког приступа, гдје идеја добија своје мјесто независно од јунака који је заговара, овдје се ради о томе да идеја постаје предмет умјетничког обликовања. Опше узев, у књижевности 18. и почетка 19. стољећа сиже се градио тако да је чак у њему изостајао јунак-резонер [Селезнев 1980: 131], директни извршилац и носилац ауторових идеја. Сами распоред и повезаност ликова међу собом, често и метафизички устројена, није остављала сумњи мјеста да се ради о специфичном односу писца према свим јунацима и њиховим могућим „егзистенцијама“.
Већ од раног јутра присутна је нека чудна туга, која ће јунака пратити мање-више у безмало цијелој повијести. Тугу прати и градско окружење, то јест Петроград са свим манама велеграда. За јунака је Петроград град без иједног познанства – уосталом, он се и пита чему служе познанства уопште.
Ionako poznajem čitav Petrograd; zato mi se i učinilo da me svi napuštaju, kao da se ceo grad digao na noge i iznenada otišao na letovanje. Plašio sam se da ostanem sam i puna tri dana lutao sam po gradu obuzet dubokom tugom, ne shvatajući uopšte šta se to sa mnom zbiva. [Bele noći, 91]
Занесењак је свјестан да њега други људи уопште не познају, али се, с друге стране, задовољава тиме што он њих „познаје“, дубоко свјестан чињенице да он нема куда да оде, док, за разлику од њега, сав се Петроград негдје разбјежао, по љетњиковцима…
У поеми Бијеле ноћи налазимо не тако честе поетичне описе Петрограда. Премда поема у средишту има машту као начин живота, аутор ипак подлијеже свом лошем мишљењу о овом граду и упоређује га са болешљивом дјевојком.
Ima nečeg neobjašnjivo dirljivog u našoj petrogradskoj prirodi koja s dolaskom proleća odjednom pokaže svu svoju moć, sve sile što ih joj je nebo podarilo, kada se zazeleni, nagizda i zakiti cvetovima... Nekako spontano podseća tada na slabunjavu i bolešljivu devojku, koju posmatrate ponekad sa sažaljenjem, ponekad s nekom sapatničkom ljubavlju, a ponekad je naprosto ne primećujete, i koja odjednom, na trenutak, nekako neočekivano osvane neizrecivo, čudesno lepa, pa se zapanjeni i očarani nehotice pitate: kakva je to sila nagnala te tužne, zamišljene oči da zablistaju takvim sjajem? Šta je to sateralo krv u te blede, istanjene obraze? Kakva je to strast zahvatila nežne crte lica? Zašto se nadimaju te grudi? Šta je to tako iznenadno vratilo snagu, život i lepotu lica te jadne devojke, šta ga je navelo da se ozari takvim osmehom, da se prepusti tom blistavom, iskričavom smehu? Osvrćete se oko sebe, tražite nekog, pokušavate da odgonetnete tajnu... Ali trenutak prolazi i možda sutradan već opet ćete sresti onaj isti zamišljeni i rasejani pogled, ono isto bledunjavo lice, onu istu pokornost i bojažljivost u pokretima, pa čak i kajanje, pa čak i tragove neke ubistvene tuge i srdžbe zbog kratkotrajnog zanosa... I žao vam je što je tako brzo, tako nepovratno uvela ta iznenadna lepota, što je tako varljivo i uzaludno blesnula pred vama – žao vam je što niste imali vremena čak ni da je zavolite... [Bele noći, 94]
Овај пасус писац је, готово дословно, пренио из Петроградског љетописа. „Занесењак“ из поеме осјећа се као да се одједном нашао у Италији; управо је тако на њега дјеловао крајолик Петрограда, на њега, „полуболесног грађанина“, готово угушеног градским зидинама. Писац му чак овдје шаље у сусрет, све до једног, радосне и насмијане људе, што ријетко чини у свом стваралаштву, само да би истакао да петроградско сунце може човјека некад учинити срећним и избавити га од меланхолије и туге која је иманентна градском животу. Та срећа, како видимо, траје колико и илузија око неухваћеног погледа...
Након овог описа петроградске природе сањар ипак закључује да је његова ноћ љепша од дана – најављујући сусрет који ће му преокренути живот из коријена! [Bele noći, 94]. Први поглед на незнанку био је такав да је потпуно заборавио на своју стидљивост. До те мјере био је потресен сусретом да се осјећао као ухваћена птица [Bele noći, 95]. Он себе види као несрећника [Bele noći, 97] склоног заљубљивању у идеале. Он сања често о идеалној жени, у коју се заљубљује стварајући у машти читаве романе. То пружа добре основе за излагање философије сањара у кратким цртама.
Ja sam sanjar; ja imam tako malo stvarnog života, trenuci kao što su ovi sada tako su mi retki da ne mogu a da ih ne obnavljam u snovima. Ja ću o vama maštati čitavu noć, čitavu nedelju, čitavu godinu. Sutra ću neizostavno doći ovamo, baš ovde, na ovo isto mesto, u ovo isto vreme, i biću srećan prisećajući se današnjeg susreta. Ovo mesto mi je već drago, ja već imam dva-tri takva mesta u Petrogradu. Jednom sam čak i zaplakao zbog uspomena… [Bele noći, 98]
Особина нашег сањара да бјежи из овог у окриље измишљеног свијета заправо је карактеристика која ће га напосљетку учинити самцем. Без обзира на то колико ревносно он покушавао да нађе себи сапутника у тим својим маштаријама, ипак ће тај егоистички настројен дух резултирати осамљивањем и бјежањем, не само од другог човјека него и од уопште Другог. Као такав он и нема неку причу, како показује. Живи сам, без прича, за свој грош, сам, савршено сам! У строгом смислу казано: не општи ни са ким! У најстрожем смислу он је тип!! „Tip je originalan, smešan čovek!“ [Bele noći, 102]. Тако долазимо и до дефиниције сањара:
Sanjar – ako ga treba podrobno odrediti – nije čovek, već neko biće srednjeg roda. Nastanjuje se uglavnom u kakvom nepristupačnom uglu, kao da se u njemu krije čak i od dnevne svetlosti, i kad se zavuče u svoj ugao, srodi se s njim kao puž, ili je u najmanju ruku u tome vrlo sličan onoj zanimljivoj životinji, koja je u isti mah i životinja i kuća i koja se zove kornjača. [Bele noći, 103]
Видимо да је сањар по природи веома специфичан сој. Усамљеништво га нагони да трага за посебним угловима Петрограда, у којима једино може наћи привид свога мира. Петроград, описан пером Достојевског, препун је таквих чудних кутака.
U njih kao da ne zaviruje sunce koje sija svim Petrograđanima, nego neko drugo, novo, specijalno za njih naručeno sunce, koje na sve baca drukčiju, posebnu svetlost. U tim uglovima, mila Nastenjka, kao da se živi drugim životom, koji ne liči na ovaj koji kipti oko nas, to je život koji je moguć u nekom nepoznatom carstvu na kraju sveta, ali ne i kod nas, u našem ozbiljnom, preozbiljnom vremenu. Taj život predstavlja spoj nečeg čisto fantastičnog, plameno-idealnog i običnog, da ne kažem neverovatno banalnog. [Bele noći, 103]
Раније је примијећено [Маројевић 2009: 219] да Достојевски своје јунаке не одводи у мирне, његоване, лијепе крајеве Петрограда, ни овог нашег сањара, а ни оне из каснијих петроградских дјела. У овим квартовима, који завређују пажњу писца, атмосфера свеопштег посрнућа даје „покриће“ за приближно такво стање у књижевним ликовима. Такво окружење погодује подвајању свијести код јунака, и ми већ овдје назиремо клицу двојништва, које је до краја разрадио у поеми Двојник (1845).
Видимо да је прва личност он сам – тачније његова драга личност. Сањар замишља један тренутак у коме ће, на његову жалост, морати дати сав свој фантастични живот за један трен „обичног“ живота. Тада ће туга ступити на мјесто маште. Међутим, он ипак ужива у данима „фантастичног“ живота, јер је његова воља изнад његових жеља. Воља, коју сваки час мијења, по свом нахођењу. Машта иде тако далеко да му ствара илузију како је њом створени живот „стварни“, прави, истински живот, а не плод успламтјелих емоција, обмана и илузија. Могли бисмо рећи да је за њега „овај“ живот стварнији од оног реалног, свакодневног… Међутим, не треба у овом проналазити карактеристике душевних болести, посматрано са становишта специјалне – медицинско-психијатријске или криминалистичке психологије [Фридлендер 1974: 15]. Од времена када су настала његова дјела научно посматрање психичких феномена у знатној се мјери промијенило. Ако су објекти психијатрије у 19. стољећу биле јавне форме психозе, које су грубо нарушавале околну стварност и у њој личност, онда су у центру пажње савремених психијатријских истраживања гранична стања, као што су нервоза, психогене реакције, психопатија… Предметом истраживања постаје све више стање предболести – односно, акценат се ставља на карактер личности, краткорочне психогене реакције и на психосоматско стање обољелог. Ријечима Достојевског казано, за науку о души интересантан је човјек начет болешћу ума. Његови јунаци, ослањајући се превасходно на сопствену вољу, која им се чини увијек џиновском [Кирпотин 1971: 79], својевољно ступају у најразличитије сукобе, противрјечја, при томе увјерени у сопствено милосрђе – тако да се ту може тражити сижејна жижа самог дјела.
Неизбјежна туга наступа код сањара када се приближава смрт фантазије. За Достојевског је веома важан однос између стварности и маште, односно фиктивне реалности у којој велики број његових јунака пребива. Он их с намјером и доминацијом држи у посебном стању, тако да се границе између стварности често губе и реалности се међусобно прожимају и преплићу.
I nemojte, tako vam Boga, nemojte misliti da sam nešto preuveličao, Nastenjka, jer ponekad me obuzimaju trenuci teške, teške tuge... Tada mi se pričinjava da nikada neću biti u stanju da živim stvarnim životom; jer mi se činilo da sam već izgubio svaku meru, svaki osećaj za stvarnost, realnost; jer sam najzad već proklinjao samog sebe; jer nakon fantastičnih noći dolaze trenuci otrežnjenja, koji su užasni! Istovremeno slušam kako ljudska gomila oko mene galami i luta u životnom vihoru, čujem, vidim kako žive ljudi – žive na javi, vidim da im život nije naručen, da se neće raspršiti kao san, kao priviđenje, da se večno obnavlja, da je večno mlad i da nijedan trenutak u njemu ne liči na neki drugi, dok je bojažljiva fantazija turobna i banalno jednolična, robinja utvare, ideje, robinja prvog oblaka koji iznenada zakloni sunce i tugom ispuni petrogradsko srce tako željno sunca – a kakva može biti fantazija u tuzi! Osećam kako ta nepresušna fantazija najzad posustaje, iscrpljuje se u večnoj napregnutosti, jer sazrevam, prevazilazim pređašnje svoje ideale, koji se gube i razbijaju u paramparčad; kad nema ničeg boljeg, život se stvara od tih parčića. Ali duša traži i želi nešto bolje! I uzalud sanjar čeprka po svojim starim snovima kao po pepelu, tražeći bilo kakvu iskricu da je razduva, da obnovljenim plamenom zagreje ohladnelo srce i da u njemu vaskrsne sve što mu je nekad bilo drago, što mu je uznemiravalo dušu, raspaljivalo krv, mamilo suze iz očiju i što ga je tako raskošno obmanjivalo! [Bele noći, 110]
Управо овдје Достојевски по први пут показује на дјелу како несрећа зближава људе. Људи увијек у несрећи јаче осјећају несрећу других, будући да се осјећања не разбијају већ усредсређују, такорећи сабирају у једну жижу. Унесрећеног сањара спопада бескрајна туга када се ближи дан растанка са Настењком. И овдје писац, као и у Кроткој, крах јунака смјешта у природно окружење. Односно, природа као да се саображава јунаку, и прати његово унутарње стање.
Kući sam se vratio obuzet tugom kakvu nikada do tada nisam poznavao. Kakvo vlažno, dosadno vreme! [Bele noći, 127]
Посљедње ноћи долази до сусрета двоје заљубљених. Монолог сањара креће се у распону од „ja vas volim, Nastenjka“, преко „ja nisam izneverio Vaše poverenje“, до оног да „nisam mogao da izdržim“, и оптужби „sami ste krivi a ja sam nedužan“, до коначно оног „ne možete me oterati“. Овдје је писац још увијек далеко од оног „сви смо криви за све“, које ће варирати у каснијим дјелима. Јунак остаје уклијештен у сопственој личности, као да не препознаје никог изван себе. Зато и може да каже да је срећан, и сада је природа та која опет вјерно прати његово расположење.
Pogledajte nebo, Nastenjka, pogledajte ga! Sutra će biti čudesan dan; kakvo plavo nebo, kakav mesec! Pogledajte: onaj žuti oblak samo što ga nije prekrio, gledajte, gledajte!… [Bele noći, 135]
Након овога она му се с криком баца у наручје, најављујући јутро, које представља не само крај бијелих ноћи већ и крах краткотрајне љубави. Све губи пређашњи сјај. Дан је ружан, киша добује по прозорима у мрачној соби; нашег сањара мучи главобоља и тресе грозница. Међутим, крај за њега није ништа друго до тренутак дуго очекиваног блаженства. Јунаци Достојевског допуштају себи да окусе од забрањеног воћа – испробавајући границе људске природе, подвргавајући самим тим човјекову природу искушењима која разуму и савјести остају неоткривена и неразјашњена [Бурсов 1974: 66]. Развијањем књижевности развијао се и лик „малог“ човјека. Испочетка је он могао да воли, да поштује и налази своје мјесто у свијету, али је био немоћан пред државном машинеријом. Стога у том јазу, који се ствара између човјека који је незадовољан собом и моћне државне апаратуре која „притиска“ својим репресалијама, Достојевски открива клицу те, условно казано, мржње према друштву. Из тога се онда порађа и његово осјећање бескорисности, и одсуство љубави према ближњем. Међутим, он несумњиво показује да и такав човјек није ништаван, у његовој души има мјеста за другог човјека, и коначно за Бога.
Сањар, како видимо, завршава своју епопеју питањем, себи и другима: Зар то није довољно за један живот? Писац овдје не даје одговора; додуше, и касније ће у великим дјелима посезати за истим начином окончавања фабуле, дајући простора за наслућивање могућег разрјешења драме. Склони смо да помислимо како у философији живота једног сањара овакав одговор омогућава прибјежиште за повријеђену сујету, али ипак нема залоге за евентуалну будућност јунака. Наш сањар, на крају крајева, ипак остаје сам, како је и почео. Њему није потребан други, учаурио се у ларву сопственог бића с надом да ће му сањарење дати довољно снаге да и даље настави са животом. Четири бијеле ноћи за њега представљају жижу око које ће се одвијати читав његов живот, постајући фантастични источник њему насушно потребне сањалачке енергије, којом дише, и за коју, како смо убијеђени, једино и живи. Она је постала и исходиште и сврха његовог живота.
