Давид је написао Псалам током прогона од стране Саула пре него што га је пророк Самуило помазао за цара Израела.
Био је то невероватно тежак период у Давидовом животу када су сви окренули леђа и напустили га.
Главна идеја, срж псалма, јесте прослављање Творца, Који чува и штити од невоља све оне који верују у Њега.
«Господ је видјело моје и спасење моје; кога да се бојим? Господ је крјепост живота мојега; кога да се страшим?» (Пс 26,1).
Постати Своjи за Господа је наш вечни циљ.То значи положити сво своје поверење у Њега, црпећи снагу искључиво из Његове снаге и љубави, бити му веран и одан до краја, а Он ће узвратити стоструко.
«Ако навале на ме зликовци да поједу тијело моје, противници и непријатељи моји, спотаћи ће се и пашће. Ако против мене војска у око стане, неће се уплашити срце моје; ако се на ме рат дигне, ја се ни онда нећу бојати» (Пс 26, 2-3).
Ако се радујемо заједници са Богом, као биљке сунцу, ако доживљавамо блаженство када је Он близу, и чезнемо за Њим више него за било којим другим створењем, онда је то сигуран знак да смо ми они које Он штити као Своје.
«3а једно само молим Господа, само то иштем, да живим у дому Господњем све дане живота својега, да гледам красоту Господњу, и раним у цркву његову…» (Пс 26, 4).
Искушења су спасоносна. Они мењају човека и његов живот. Како се тама продубљује, спасоносно светло сија све јаче.
«Чуј, Господе, глас мој, тебе призивам, смилуј се на ме и услиши ме.
Срце моје говори пред тобом што си рекао: „Тражите лице моје“; тражим лице твоје, Господе!
Немој одвратити од мене лица својега, немој у гњеву оставити слуге својега; буди помоћник мој; немој ме одбити, и немој ме оставити, Боже, спаситељу мој!» (Пс 26, 7–9).
Псалми су животворна влага, окрепљујућа храна за душу, потребни су нам, као што је путнику потребна вода и храна да ојача своју снагу.
Псалми су наш завет са Богом, завет нашег јединства са Њим. Ако смо са Господом, не треба да се плашимо ничега, Он ће нас заштитити, ојачати и утешити.
Бог нам је једини ослонац, тврђава и застава.
* * *
Приликом читања псалама не треба тежити неким посебним осећањима или одушевљењу. Осећањима не треба давати слободу, јер су варљива и пролазна: на нас може утицати недавна комуникација са неким, филм који смо гледали, прочитана књига, временске прилике, наше физичко стање.
У молитви се мора заронити дубље. Нека нас наша воља кроз труд, кроз нашу неспретност, углату, отпорност и збуњеност свесно води ка општењу са Богом.
Митрополит Антоније (Паканич)
Извор: Рravlife.org
