У уторак 08. фебруара 2022. године, на празник преподобних Ксенофонта и Марије, и синова њихових, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Св. Великомученика Димитрија у насељу Сушица. Преосвећеном Владики су саслуживали протонамесник Александар Сенић, јереј Марко Вуксановић, јереј Урош Костић и ђакон Саша Павловић.
По прочитаном Јеванђељу од Марка, Преосвећени Владика Јован се обратио верном народу:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, Јеванђеље које смо сада чули говори нам о васкрсењу. Говори нам у ствари о загробном животу. Повод, да Господ изговори ове речи које смо чули, је био што је једна секта садукеја, која није веровала у загробни живот и нису веровали у васкрсење, дошла лукаво да Христу поставе питање позивајући се на Мојсијев закон о подизању порода након смрти братовљеве. Описују како је у некој породици било седморица браће. И пошто је та прва жена била са свом седморицом браће, садукеји питају Христа: „А о васкрсењу“- они сад кажу о васкрсењу зато што Господ говори у својим беседама о васкрсењу – „чија ће она жена бити?“- Господ им одговара: „Варате се јер не знате писма. Јер о васкрсењу нити се жене нити се удају већ су као анђели“. Из ових Христових речи видимо да у богочовеку Христу све земаљске разлике међу људима нестају. Људи се у богочовеку Христу, како каже преподобни отац Јустин ћелијски, онебесују, обожују, обогочовечују и за хришћане Господ Христос постаје све и сва. То значи да све што је Христово у исто време је и њихово тј. хришћанско. Христова душа и ум треба да постану хришћански. Дакле, Христово васкрсење треба да постане хришћанско односно наше васкрсење. Сад можемо да поставимо и питање: Шта је то загробни живот? То је живот после смрти. Тако нас учи Господ, Црква и Свети Оци. Живот, управо, после те биолошке смрти тела која неминовно долази као последица пада човековога и огреховљеног живота човековог на земљи. Зато се и каже: „Плата за грех јесте смрт“. По православном учењу, једна од главних јеванђелских истина јесте да после смрти човекове душа, која је створена за вечност, продужава вечно да живи. Она је намењена за бесмртност, за вечност. Али и душа и човек док је са Христом и Он у њима, у души, у човеку. Све што се одвоји од Христа па и та душа која је вечна она умире. Човек није створен за смртност него за вечност, за бесмртност. Он умире када се одвоји од Христа и све умире што се одвоји од Христа. Исто тако све и оживљује што се дотакне Христа и чега и кога се Христос дотакне. Човек је боголико и зато је човек бесмртно биће. Биће, понављам, које је створено за живот вечни. Господ Христос поступа са човеком као са бесмртним бићем кога је смрт унаказила и учинила га смртним, и кога треба лечити од смрти и спасавати бесмртношћу и животом вечним. Може се рећи, у исто време, да је Христово Јеванђеље Јеванђеље о вечном животу. Оно заиста и говори о том вечном животу. Животу који почиње на земљи, а продужава се у том другом свету. Свету бесмртности. Тамо где је Бог, где су свети, где је радост, где је у ствари и вечност. Спаситељ је дошао у наш свет да уништи смрт. То и певамо у оном Васкрсном тропару: „смрћу си уништио смрт“, и Он је заиста и дошао да уништи смрт и обасја живот човека у оба света. Зато све оно чега се Христос дотакне је обасјано, освећено, просвећено и то је одсјај Христа у човеку. По учењу Христовом овај свет на земљи јесте темељ на коме се зида живот вечни. Ако овде на земљи нисмо поставили јак темељ нећемо сазидати кућу вечности. Живот земаљски који је темељ, на коме се зида живот вечни, на који је човек позван када га је Бог створио боголиким и када га је створио за вечност. Зато од овог начина на Земљи тј. како живимо овде на Земљи, зависи нам тај живот вечни. Дакле, оно што кажу Свети Оци, овим животом овде на Земљи ми купујемо вечни живот или га губимо. Задобијамо га или га губимо. Зато, овде на Земљи, ако се не покајемо нећемо се покајати ни на другом месту. Ако се овде нисмо срели са Христом, нећемо се ни тамо срести. Јер је Христос ту, са нама, око нас, у Цркви Христовој. Он је у нама колико смо ми у Њему. Наш Свети Вкладика Николај поставља питање и у исто време одговара по питању вечнога живота и смрти: „Јели смрт крај свега? Није, али само веруј да није крај. Она је почетак свега. Почетак новог правог живота. Веруј човече у васкрсење Христово. Веруј у загробни живот и веруј у опште васкрсење па ћеш и ти васкрснути“. На крају зар се наш Символ вере не завршава са речима: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“. То је наша вера. Да верујемо у загробни живот. Да жекамо васкрсење мртвих. Јер ако у нашој вери којом верујемо нема вере у загробни живот, нема вере у вечност, нећемо имати много користи од вере коју исповедамо и говоримо да верујемо. Дакле, круна наше вере је вера у загробни живот, у вечни живот. Човек треба пред собом да постави питање да ли овим кратким земаљским животом треба губити онај вечни. Овај је кратак живот, а онај је вечни и зато и Свети Оци кажу да у овом животу ми или задобијамо или губимо живот вечни. Зависно од наше вере, зависно од тога како верујемо и шта радимо. Да ли се трудимо да задобијемо живот вечни. Ми мислимо да ће он доћи сам по себе. Неће. Треба да верујемо, браћо и сестре, и да уложимо труд. Без труда се ништа не може постићи. Треба да уложимо подвиг, хришћански подвиг, и да се молимо.
Зато нека нам Господ помогне да стално пред очима својим, пред умом и срцем постављамо питање: Да ли сам заслужио живот вечни? Бог вас благословио.“
Извор: Епархија шумадијска
