Дефиниција консупстанцијална учењу Цркве јесте да се Црква ни на који начин не уплиће у екстезивно и фрагментарно, већ своју бригу и молитве упућује Спаситељу за добро, мир и напредак свих. Празнина идеолошког садржаја, његово ексцесно, не заобилази Цркву. Италијански режисер Пјер Паоло Пацолини (1975) хтео je да сними један филм о Светом апостолу Павлу, где би радња била смештена у савремени свет. Универзалност Павлова је утолико актуелна, да се вишеструко можемо, без потешкоћа, њоме наводити и у детектовању данашњих опсцености. Филм никад није снимљен али је остао сачуван сценарио и објављен је на француском у издању Фламариона. Идеја му је била да апостола народа, без измене његовог лика и дела, оприсутни физички и историјски у реалијама које живимо.
Средиште је релационост актуелности и светости. Сценарио је критички описан као траса светости у садашњост. То је тачно. Потреба за трансфером светости у свет и абсенција њене антрополошке детекције, последица су иманентног антагонизма људских пројеката (вишеструких колизија друштва). Пацолинијева теза је управо да су кризни и поразни догађаји терен сусрета са светошћу, силазак божанског у домен људског. Потребу за искуством светости у историји, не само кроз апостола Павла, ми видимо код нас у личности патријарха Павла.
Код Пацолинија апостол Павле је Француз који потиче из буржоаске породице и прогони припаднике покрета отпора у време Другог светског рата. Културни центар – Париз, под немачком је чизмом; светски центар Рим – Њујорк; Дамаск – Барселона Франкове Шпаније. Пошавши за Барселону, на југозападу Француске он доживљава преображај и прелази на страну активиста у борби против фашиста. Након тих збивања, уследила су путовања због проповеди у Италију, Шпанију, Немачку и Атину. На крају одлази у Њујорк где је, након издаје, ухапшен и погубљен. Његов активизам и проповед се издајом у Њујорку и ревизионизмом светости (коју Павле оличава), потом, покушава искривити улогом обичног свештеника (апартчика, галофака) без дела и светости. Светост Павлова ипак остаје нефалсификовано незасењена накнадним. Међутим, Павле и ту у својој „новој мисији“, чудесно излази са светошћу као победник. „Често сам путовао, био у опасности на ријекама, у опасности од разбојника, у опасности од свога рода, у опасности од незнабожаца, у опасности у граду, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом; У труду и напору, често у неспавању, у гладовању и жеђи, често у постовима, у зими и голотињи; Поред свега осталога, свакодневни притисак људи на мене, брига за све Цркве... Зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима, у тјескобама за Христа; јер када сам слаб онда сам силан. “ (2Кор 11, 26 – 28; 12, 10).
Индикативна је уопште, у даљој перцепцији, суздржаност и трпељивост светости, која парадоксално храни апетите актуелности за фалсификовањем и злоупотребом. Философ Ален Бадију о светости каже да се може бранити само павловским стварањем Цркве али са свом неопходном чврстином. Та чврстина, дакле, претпоставља одбрану светости, „стврднуто“ и организовано. Она мора бити на онима (свештеницима) који су спремни на лојалност и трасу светости у животу. Реч је о апсолутној диференцијацији са унутрашњом издајом светости и потчињености актуелностима које „анулирају“ Цркву. Попут сцена из невиђеног филма италијанског режисера, упорно и правилно треба остати на тој траси светости, која се не затире актуелним и партикуларним.
Није реч о „коректном морализму“ и хипокризији, него о упорном, еванђелском критерију противном популистичкој, користољубивој ароганцији. „Ако ли је и покривено јеванђеље наше, покривено је онима који пропадају“ (2Кор 4, 3). Адекватност светости и фриволност актуелног, помало банално али истинито илуструје један симпатичан пример два дечака, брата, који уче да се прекрсте. Горњи проблем је психоаналитички, па је пример репрезентативан. Обојици дечака родитељ стрпљиво објашњава исправност и начин осењивања крсним знаком, речи пре почетка молитве: У име Оца и Сина и Светога Духа. Млађи, којем је целокупна сцена доживљај, понавља: У име Оца и Сина и Светога Духа (и додаје), три, четири, сада (својеврсни знак еуфоричног, компетицијског почетка молитве)! Старији, коме је помало мучно да то све учи и упорно понавља, на свој начин изговора: У име И Оца И Сина И Светога Духа (револтно одрађујући нужну иницијацију која ће му можда донети корист). Они који игноришу и презиру светост која им стоји на путу, управо јој замерају стрпљиво родитељско упућивање на молитву, а каткад и прекорни глас за уклањање маски. Формалност спремности на жртву и другог лако се дијагностификује али се тешко лечи. Тоталитаризам у бившим совјетским републикама потекао је од човека који је на первертан начин, своје правилно устројено богословско васпитавање, погазио најбруталније у историји. То треба имати на уму и у спољашњим и унутрашњим издајама светости.
Деспотско манипулисање и профитирање унутрашњих издаја, у циљу приватних елитистичких привилегија, спада у домен примарног диференцирања. Злоупотреба светости Цркве у корист прагматичног сопства, канонски je кажњиво и садистички. Хвала Богу, у светлим примерима, такве аномалије наилазе на пијемонтско жариште светости. Окориштавање о политичарење (прагматични екстерни ефекат) од стране унутрашњих издаја, кроз низ позитивних активности, светост појавно спречава. Проказивање и лимитирање коруптивних тенденција и пубелизма, такође. Насупрот свему томе, бастионски стоји колоквијум братске и отворене културне рефлексије светости.
У писму баптистичком пастору Џеремију Муру из 1800. године, Томас Џеферсон се заложио против учешћа свештеничког естаблишмента у влади и изборима. Излажући своје стриктне аргументе, Џеферсон је написао: „Свештенство, тиме што се усадило у машину владе, веома је снажан мотор против грађанских и верских права човека“. Американци до данас још увек расправљају да ли је Џеферсон био у праву.
Од питања да ли су Сједињене Државе биле или јесу хришћанска нација, до дебата о савременим црквено-државним питањима и Трампу. У то време констатација је била тачна. Неизбежност хватања у коштац са екстерном формом утицаја, посебно видно преливена на периферно и локално, показује непрекинуте симетрије и интеракције актуелних издајâ, које нису престале. Павлов преображај, мисионарско исповедање и сведочење нису недостижни. Постати свестан и практиковати да се „никако и ни у чему не даје спотицање, да се служба не куди“ (2Кор 6, 3).
Господ – Глава Цркве, Павле проповедник Речи и утемељитељ заједницâ и данашњи свештеник – консупстанцијала су Свете Тројице. То је светост Цркве, богочовечанске заједнице. Она није ескапада болесних амбиција и комбинаторика. Питања о учешћу у нецрквеним активностима су посебно правовремена због упорних притисака, које је и Павле Коринћанима у свом примеру описао. Они који томе подлежу могу, рецимо, мимо Литургије, као у Сједињеним Државама, са малом групом свештеника, да се придруже покрету под називом „Недеља слободне проповедаонице“, чак иако то крши државне смернице пореске управе САД и ставља статус непрофитне заједнице у опасност код њих.
„Јер не проповиједамо себе, него Христа Исуса, Господа, а себе као слуге ваше Исуса ради.“ (2 Кор 4, 5)
Ђакон Божидар Васиљевић
Извор: Инфо-служба СПЦ
