О сведуховној процесији светковине Архиепископа, Учитеља и Светитеља српског Саве, појави се изнијансирана инвенција несазнајног и необјашњивог. Сусрет магнетског поља Савиног столпа из Поснице са свима нама увек и наново. Он (Сава), међутим, истовремено остаје утолико неиспитив и непоколебив као тај стуб, јасно и слободно интригирајући и љубећи. Све што авангардно и бесмртно, прошло или ново, глобализацијско или анахроно заискри из нас, знајмо, његово је у нама. Таj трансупстанцијални ἀρχή устолпљен у крајеугаоном камену или стубу, нипошто није банализам или национализам – то је смели хришћански динамизам и универзализам. Можемо слободно рећи, континуирани људски импулс потпомогнут божанским, бивајући Савом експлицитан и остварив. Инвенција којом нас Сава инспирише (име Савва носи знак преображености), има могућност да сваку бриљантност или амбивалентност преобрази. Није реч о повлашћености етницитета, народности или парцијала, него сваког ко јесте или жели бити чврсто уз Савин стуб и ко би желео Светог Саву. Такав би своје преображење заснивао на Светом Духу.
Реч је о божанском хуманизму и инклузији. О томе је седамдесетих година прошлог века, једноставно и разумљиво, ђацима Богословије Светог Саве на Карабурми, говорио професор и философ Владан Поповић: „Хришћански хуманизам, децо, за разлику од истоимених историјских епоха, није раздобље људског препорода, у коме се истинољубље и човекољубље ставља по страни. Оно истински не стреми себи, само човеку, него човеком стреми Богу и обожењу.“ О томе је у теологији говорио Карл Барт, рекавши да је проповед о Речи Господњој уједно проповед истинске човечности и истинске хуманости. Она је сама (Реч) једино уистину човечно, онај humanum обећања вечног живота. Зато у ери отворених денунцијација потраге за новим идентитетима, кризе алтернитета, Светосавље непотрошиво опстаје. Зато светосавски хуманизам и јесте могућ јер је, дакле, пројициран божанским хуманизмом. У ретроградним покушајима за стварањем нечег новог, попут грађанистичких тенденција данас, Свети Сава је прагматично и философски тачно, пре 800 година, схватио шта значи бити, а не само опстајати (Dasein). Светосавље је у правом смислу, као цивилизацијски оквир правилно схваћене вере и устројства, увек поштовало изворна начела и слободе људског постојања.
Међутим, неизоставно се треба кратко наслонити на један детаљ који синтетизује наслов. Редакције, часописи и сајтови се потруде сваке године да објаве вести из свих земаља о Савиндану. Његов нови, свечани ход међу нама не оставља никога ни реално, ни дигитално равнодушним (разлози су не само пандемијски). Тај његов вековни ход је описан још у канону Преноса моштију:
„Красне ноге твоје, преблажени, по стази ходећи тајни божанствених и по овима добро ступајући...“ (Песма 5. Канона). У том ходу реалним литургијским, светосавским и дигиталним стазама нашег доба, чудесно се провлачила помало пренебрегнута али упорна асонанца, са које се испоставило да нас је Свети Сава поново привео себи, на поснички стуб постојања. Вест која је нашој генерацији отворила светосавске хоризонте и неосветосавски интегрисала божанско и људско. То је вест из Загреба, јерихонска труба Савиндана, која је гласила и гласи, као и наслов: „Свети Сава на Светом Духу“. Иако је карактер наслова топонимски, он семантички продире у ипостас данашњег дана.
Са тог стуба вере, са катедре Светог Духа, из Загреба, нас је Свети Сава повео истим Духом, у лику Првојерарха и Патријарха Порфирија. Речи из вести тичу се наравно једне градске четврти, у којој се налази православна гимназија и у којој се као и у свим нашим школама слави Свети Сава. Она (вест = догађај) утолико симболички бива значајнија од осталих јер Свети Дух надахњује и води Цркву, још од апостола и Педесетнице. Водила је и Светог Саву и нашу Цркву. У више наврата је и сам Патријарх појаснио значај оваквог топоса за један град, државу и духовску еру постојања. Вест, која то и суштински јесте, не претендујући индикативно на доктринарне акробације, постала је својеврсни универзални догађај (Ereignis). Догађај универзалности Савиног дела на Светом Духу. Репрограм са локалног на помесни; са месног на универзални; са националног на светосавски; са хуманистичког на човекољубиви. Славимо данас изнова, дакле, Светога Саву и ове године, свесни да је на челу Цркве Светим Духом изабран његов наследник. На Богу Духу Светом су дарови Цркве. Све што дише, дише Светим Духом. Просвета Цркве, не само у Загребу, на Светом je Духу, а све што је Сава радио, на Њему је базиранo. Као што је Светим Духом оживотворавана творевина, тако је са карејског стуба вере Сава измолио, по ко зна који пут, преображење и оживотворење Српске Цркве и народа. Духом Свесветим, као пример свим партикулама и другостима, светосавски уткано сукцесивно и апостолско ἀρχή.
Овај дан као духовски и светосавски догађај има и библијски сензибилитет. Сава поседује монашку традицију Свете Земље. Он са нама данас ходи истим овим стазама, инкорпориран у Христовим стопама, са јерусалимском прашином по табанима. Честице те „прашине“ пренeo je у своју земљу еуфорично. Та еуфорија није идиосинкратична већ се састоји у забашуреној пракси потирања реалног. Реално се пак састоји у томе да ми хришћани оригинално и личносно, а не бајковито и промашајно, чекамо долазак Господа међу нас. Синтагма којом је Павле завапио са Коринћанима да се то збуде, сажета је: „Маран ата“ (1Кор 16, 22) – (Господ долази). Ишчекивање Господа Павле пише након упућене анатеме онима који „не љубе Господа“. У томе јесте ерминевтички кључ. Онај ко не љуби, као што је Сава љубио Господа, ни не може да га очекује. Еуфорија љубави у ишчекивању сусрета са Другим, главна је референца српске рецепције Савиног етоса. Континуирана еуфорија Савиндана, метонимија је еуфорије засноване на Светом Духу, која ишчекује Господа и Његов долазак. Тај заједнички моменат дихотомног чекања у једном, које се незавршиво завршава, Саву непрекидно потврђује актуелним. Господ долази, долази Свети Сава!
Оваква иновативна непретенциозност, која плени, зна да испровоцира негативно, павловски анатемисане противнике. То се показало у нашој историји и то знамо. Светодуховска бесмртност на којој је засновано све што се тиче Св. Саве не може, међутим, бити предмет поништавања постојећег у бити. Последице поступака анатемисаних довели су до недостатка антропометријског доживљаја Светитеља. Шездесетих година прошлог века, популарни структурализам, имао је свој специфичан жаргон (Алтисер, Дерида). У њему, ако је нешто одсутно, није се једноставно говорило да је одсутно, него да је то присутно на начин одсутности. У овом случају оно што дискредитује чак и ту физиолошку, психолошку или идеолошку одсутност (у оптимизму трајности конкретног ишчекивања), јесте непролазност светосавске духовне заједнице. Њу не одржава пасивна контемплација ишчекивања као таквог, него је непосредно конституише Онај кога ишчекује.
У томе је Свети Сава значајан као патрон, помиритељ, иницијатор и наш светитељ. Као што ишчекујемо и верујемо у Господа, истом снагом се молимо да му Свети Сава сва наша ишчекивања презентује! Ишчекивање Светог Саве се описује у црквеним химнама и песмама: „Похитај, Саво Свети и од пакости избави нас, јер скорби велике и ратне обрвале су рабе твоје“ (VI песма, II канона Преноса моштију Светог Саве). Интензитет императива којим се Свети Сава ишчекује, приближава нам првовековну и духоносну меру ишчекивања Христа. Литургијска пракса призива Светог Духа у Православној Цркви о томе говори. У употреби је приликом облачења архијереја у храму, хиротонијâ, почетка Литургије и многих последовања. Таква једна молитва у форми композиције у грегоријанском коралу написана је у 9. веку од стране Рабана Маура веома пригодно и гласи: „Veni creator spiritus...“ или „Дођи, Творче Душе“. Она се такође изводи у посебним приликама: крунисање краљева, освећење цркве, рукоположења епископа и свештеника итд. Даљи текст је сличан речима Савиног канона: „О, дођи... походи душе вјерника у немоћима тјелесним поткрепљуј нас без престанка. Противника од нас отерај и постојани мир дај нам...“
Veni creator spiritus!
