“Баш као што ми постимо од јела, тако и наш језик треба да пости од клевете и лажи, од празнословља и осуђивања ближњег, од гнева. Исто тако, морамо да постимо очима, да се не загледамо у плитке ствари, да не гледамо дрско и бестидно. Исто важи и за сва чула“ (авва Доротеј).
Пост заузима десетину године. Црква нам намерно даје прилику да током овог благословеног периода сагледамо своје време на другачији начин: нешто подвижничког труда и самопознања које нам омогућава да себе и ближње видимо кроз другачију призму, призму љубави и мењања осећања да смо центар универзума.
Ово се постиже поновним дефинисањем онога што су за нас чула: извор љубави, живота и светлости; или пут самовеличања и поглед на друге људе као на објекте које треба искоришћавати у нашу корист. Подвижничко предање је јасно: пост од јела је основа за пост од страсти. Језик не треба да постане оруђе за осуђивање ближњег због нашег беса, осуде или лажног оговарања. Наше очи не треба да жуде за срећом нашег ближњег, нити треба да гледају на ствари на развратан начин. Исто важи и за остала чула: она могу постати средство помирења, љубави или барем избегавања свађе и присвајања других да их користимо како желимо. Све би требало да функционише из перспективе упознавања других, комуникације са њима и отварања наших срца. Штавише, време поста треба да нас натера да мирно и кроз молитву сагледамо шта је то што нас спаја, раздваја и рањава у односу на друге људе, да бисмо превазишли оно што је, на крају, наша усамљеност.
За многе људе данас, младе и старе, пост се сматра променом исхране, заснованом на нашим обичајима и традицији. Повезује се са повратком Цркви, припремама за Васкрс, не толико из вере у искуство васкрсења и нашег ишчекивања истог, већ више због радости и промене које празник доноси и враћања живота у нормалу. Обиље великопосне хране олакшава нам пост, што се тиче избора и онога чега се ускраћујемо, али и губи из вида његов значај. А с обзиром на то да секуларни став и равнодушност према религији доминирају у већини медија који обликују наш живот (медији, интернет, забава итд), ми заправо немамо много промена, нити одвајамо заиста праву десетину нашег времена.
Кључ је, опет, породица. Пост може бити прилика да се чланови чешће окупљају за заједничким столом. Али и да се пости из одређених индивидуалних избора. Састајати се на великопосним саборима у цркви, посебно на пређеосвећеним литургијама и недељним службама. Можемо поново да сагледамо свој карактер, и распореде у нашем животу, и да тражимо више од себе. Требало би да престанемо да гледамо на друге као на средство за постизање неког личног тријумфа и требало би да посветимо више времена перспективи љубави. Реч Божија, молитва, учење, исповест, милостиња, све су то начини који доприносе.
