Позни је час, у свијету почиње још један рат, а ја ти пишем ово писмо, драги оче.
Никада нисмо говорили о томе, а нико од нас није био сигурнији да би за оног другог дао живот ако затреба. Никада нисмо употријебили ријечи љубав, отац и син, а оживјели смо их сваким нашим сусретом, сукобом и неслагањем.
Прије 30 година скупа смо прешли тврдошки праг. Ти свјестан гдје долазиш, а ја сигуран да идем за тобом. Ни прије ни послије нисам имао толико повјерења у другог човјека. Ни прије ни послије га ниједан човјек није у толикој мјери заслужио. И далеко је наш однос био од савршеног, али ваљда сваки син расте пркосећи оцу.
Изгарајући у ватри да будем признат за сина, учио сам се животу. Гурајући ме у ватру, спасавао си ме пожара. Везао си ме заувијек безусловном слободом. И онда када бисмо галамили, животне смо ријечи изговарали. И ко год каже да је крвно сродство наjјаче, није упознао тебе, није знао нас. Ти си био мој благослов и моја мука. Био си отац свих мојих духовних рођења, невидљива оса око које се и сада вртим, сила теже која ме вуче нагоре.
Испод твоје огрубјеле појаве смјестило се срце широко као небо над Херцеговином. Споља попут стихије, а унутра мекан као душа. Дошао си у Херцеговину у пуноћи живота, а изгледало је да си у њој тек почео да живиш. Било је то препознавање човјека и простора какво се није догодило до тада. Данас вјерујем да си ти заправо живио у расејању цијели свој живот, да би се на његовом врхунцу вратио тамо гдје си одувијек припадао.
Покушали су, оче, наш однос описати многи, али су га ријетки живјели. Данас када ходам свијетом из којег си отишао, знам да све што јесам дугујем оној ватри у којој си ме држао. Откад те овдје нема, она се у мојим грудима разгорјела још више, а духовна веза нарасла је до твојих небеских даљина.
Позни је час, оче. У свијету је почео још један рат, али ти си ме научио да ниједна невоља није трајна и да ниједно зло није довијека.
Владици Атанасију (Јевтићу), 8. јануар 1938 – 4. март 2021.
