“Умеће праштања – Као што и ми њима опраштамо тако и Ти нама опрости“
Један хришћанин по имену Ђорђе имао је проблема са суседом који му је чинио зла. Од њега је претрпео многе муке, али је био трпељив и превазилазио их је својим молитвама Богу. Но, како су дани пролазили сусед је бивао све гори, а малтретирања за скромног Ђорђа било је све више. Једног дана његовом стрпљењу дође крај, а његова ојађеност беше толико неиздржива да се разгневи на свог суседа и одлучи да га преда суду.
Али Ђорђе се прво упутио код свога духовника, старца Силуана, да потражи од овога благослов за то. Саслушавши исповест свога чеда, старац Силуан му рече: ,,Чини како желиш, дете моје. Али, хајде прво да се помолимо да Бог благослови твој поступак.“ Старац устаде, доведе Ђорђа и обојица стадоше пред икону Сведржитеља. Пошто се прекрсти, старац поче да говори:„Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје, да дође царство твоје, да буде воља твоја и на земљи као што је на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас, и не опрости нам дугове наше као што ни ми не опраштамо дужницима својим„.
На ове последње речи старца Силуана, Ђорђе повика: ,,Али старче, не иде тако Молитва Господња. Да нисте мало погрешили?“ А старац му одговори: ,, Заиста, дете моје, не иде тако Молитва Господња. Таква је, међутим, стварност. Пошто си ти одлучио да брата свога предаш суду, ја се другом молитвом за тебе не могу молити.“ Ђорђе занеме. Узе благослов и врати се својој кући. Старчеве речи се дубоко урезаше у његову душу. Одлучи, и тако и учини: трпео је суседову злобу све док овај није умро. А Ђорђе настави свој врлински живот понављајући поуку Старца Силуана: – „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим…“
Иако настала пре много векова ова прича Светог Силуана је актуелна и данас. Нарочито у недељу пред Часни Пост, коју већина нас назива ,,сиропусном“ уместо недељом праштања. То је тужна слика наших приоритета. У временима када депресија и равнодушност све више узимају маха, људи као да су изгубили способност праштања. Све је данас ,,лакше“ него изрећи или прихватити извињење. А управо ова способност праштања чини нас који себе називамо хришћанима посебним у односу на припаднике других религија.
Врлину праштања Господ наш Исус Христос истиче на више места у Св. Јеванђељу. Најпре у Беседи на Гори окупљеним Јеврејима Христос говори: Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5:23-24). Затим у горе поменутој молитви Оче наш: ,,и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт.6,14-15).“ На питање апостола Петра: колико пута, ако ми згријеши брат мој, да му опростим? До седам ли пута? Исус одговара : Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам(Мт. 18:21).
Коначно, Господ Исус је током свог страдања на Голготи ове свете речи потврдио на делу. У тренутку када прикован на крсту стоји међу разбојницима и када слуша ругања и подсмех од присутних људи, Он моли Оца свога Небеског: ,,Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23:34).“ Тако чини Онај који је Једини без греха. Онај који је осуђен на најсрамнију казну без икакве кривице. Каква онда оправдања и изговоре да не опростимо своме ближњем тражимо ми грешни!
Ако је љубав коју имамо међу собом оно по чему ће свет познати да смо ученици Христови, онда је праштање главни показатељ те љубави. Црква је Недељу праштања ставила непосредно пред Велики Пост да јасно покаже како праштање има приоритет у односу на пост. Узалуд нам је да постимо, молимо се, па чак и да се причешћујемо, ако нисмо у стању да опростимо једни другима. Једна од молитава пред приступање Светом Причешћу гласи: ,,Човече, желећи да једеш Тело Господње, приступи са страхом, да се не опечеш, јер је огањ. Пијући пак божанску Крв ради заједнице с њим, најпре се помири са онима који су ти што нажао учинили. Онда смело једи Тајанствено јело (Молитвено правило пред Свето Причешће).“
Као што видимо, праштати не значи само прихватити, већ и измолити опроштај. Ово последње је много теже од првог. Нарочито је тешко онда када попут онога Ђорђа из приче, осећамо да уопште нисмо криви за лош однос са ближњим. Да бисмо замоли свога брата за опроштај, прво морамо постати свесни својих грехова, а пре свега своје грешности. То не може учинити неко ко попут лицемерног фарисеја, себе сматра бољим од осталих људи на свету, већ само онај који као самопрекорни цариник вапи к Богу: ,,Боже, милостив буди мени грешноме!“ Нема човека да живи, а да не греши. Нисмо ништа мање грешни од оних с којима смо у завади. И нама и њима треба спасење од греха и смрти. Ако сматрајући себе правичним, а ближњег кривим не желимо да се помиримо с њим, ничиме се нећемо моћи оправдати када изађемо пред Суд Божији. Баш као што рече Господ у својој Беседи на гори: ,,мири се са супарником својим(тј. оним с ким си у завади) брзо, док си на путу с њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну.“(Мт. 5:25-26)
Са друге стране, не смемо дозволити себи ни да ,,дигнемо руке од својих ближњих.“ Христов одговор на Петрово питање није математички прорачун нити законска норма, већ опомена да увек верујемо у нов почетак и препород душа наших ближњих. Другим речима, Господ хоће да нам каже да не постоји ,,непоправљива“ особа и да сваком ко се о нас огреши и замоли опроштај. морамо дати нову шансу. Грешнике који се кају Бог дочекује раширених руку и прави од њих светитеље. То најјасније сведоче примери светих краљева и царева јудејских Давида и Соломона али и наших Светих Немањића. Кад безгрешни Господ са радошћу прихвата сваког блудног сина који му се врати, колико смо тек дужни ми грешни да са радошћу примамо сваког брата који нас замоли за опроштај.Сваки пут када се кајемо очекујемо од Бога да прими наше покајање. То исто очекивање и ми треба да испунимо према својим ближњима који нам приступају с кајањем.
Нека нам Господ подари снаге да подвиг Часнога Поста достојно изнесемо и да пре почетка поста од срца опростимо једни другима сва сагрешења, како би и нама опростио Отац наш небески. Амин.
Вероучитељ Филип Зеленовић
Извор: Епархија жичка
