Ових дана смо сведоци тужних дешавања која долазе из, нама братских земаља, православне Украјине и Русије. Слике страдања и избеглиштва народа свакодневно су на екранима док се ми у Србији присећамо сличних догађаја из деведесетих година и саосећамо се са недужнима. Са друге стране неприметно допиру вести да су слична ратна дешавања могућа и на другим крајевима света. Чини нам се да је свету данас можда више више него претходних година потребан мир.
У Светој Божанственој Литургији коју наша Црква савршава од самих својих почетака, непрестано се изговарају молитве и прозбе за готово све потребе верног народа. Међу првим молитвама налазе се управо оне прозбе које нас упућују на мир. Мир који је првенствено плод Светог Духа у вернима, а потом и мирно стање у установи Цркве и у целом свету. Прво што нам је неопходно да би смо стали пред Бога јесте мир. Да имамо мир прво у нама, а онда и између нас. На Светој Литургији много пута ћемо чути свештеника да даје мир и да говори: Мир свима.
Сваки даривање мира у Цркви је упућивање на мир који нам је Христос даровао. ,,Мир Свој дајем вам, не дајем вам га што вам свет даје“(Јн. 14,27), говори Господ у Светом Јеванђељу. Црква се непрестано моли за мир који нам ,,Христос даје“. Мир као плод Светог Духа у нама и међу нама, другачији је од мира о коме људи говоре политички и дипломатски. Мир који иштемо ,,одозго“ неопходан нам је за спасење душа наших. То је прва и највећа корист, спасење. Да остваримо циљ у који верујемо, а то је спасење душа наших.
Тај мир је, пре свега, ,,вишњи мир“ душа наших, тј. наше унутрашње стање , као што видимо у молитви Цркве, коју изговара Епископ над оним који ступа у црквену службу: ,,Душе наше устрој ка сваком благопоретку и стању мира, да једни друге прихватимо у истинском и нелицемерном смирењу“. Истинско и нелицемерно смирење, које чини да прихватимо један другога, рађа у нама мир, који је плод Духа Светога и води ка, како каже ова молитва, ,,сваком благопоретку и стању мира“. То је мир љубави и опраштања, а не само толеранција. А то значи да се тај мир као плод Духа дарује ономе ко се бори за њега, тј. ономе ко се труди да воли и да опрости. Међутим, савремени миротворци желећи мир у свету заборављају да је за истински мир неопходно и узрастање у љубави према конкретном човеку – према своме комшији, рођаку, познанику. Многи се залажу за мир у свету, али немају овакав мир у својим личним животима – воле читаво човечанство, али својим очима не могу да погледају своје прве комшије. Они хоће прво да среде свет, а после себе саме. Док они који заиста желе добро свету , почињу од мира у Богу и од себе.
Па опет ми Хришћани смо свесни да не живимо изван овог света и да нам је неопходан не само наш унутрашњи мир већ и мир свега света. Црква је и на земљи, иде заједно са светом и труди се да га преобрази, и да га одведе у живот Будућег века. Зато се ђакон у трећој прозби моли: ,,За мир свега света, за постојаност Светих Божијих Цркава и сједињење свих, Господу се помолимо!“ Она се моли за мир света од кога зависи и њен мир. Постојаност и непоколебивост Помесних Цркава, то јест, стабилност, мирно стање зависе од мира света. Управо због тога као што политичка и друштвена превирања, побуне и ратови, никада нису добри ни за кога нису ни за Цркву. Зато је мир, по речима Владике Николаја, благословено стање за Цркву, за који се ми готово свакодневно молимо, да нам га Господ не ускрати.
У својој историји Црква памти бројне прогоне када је насушна потреба била да се успостави мир. Чини ми се да оно што се данас збива на појединим местима у многоме подсећа на та времена. Гледајући и саосећајући се са оним што се у свету дешава схватамо колико нам је заправо неопходан мир али опет, понављам, не само мир ,,који нам свет даје“.
У овим несрећним дешавањима по нашу браћу и сестре православне у Украјини и Русији ми саосећамо са њима и умножавамо своје молитве Господу Сведржитељу да нам подари толико неопходан мир. Они који су однеговали бисере светитељства ,молитвенике пред Богом за сав свет, који су ризница благодатних дарова Духа Светога, дубоко верујем да ће превазићи све немире и несугласице и поново успоставити контролу љубави и мира. А док се то не догоди ми ћемо особито у овим данима Часног и Великог поста, непрестано изговарати молитву: ,,За мир свега света, за непоколебивост светих Божијих Цркава и сједињење свих, Господу се помолимо!“…
Ђакон Михајло Живковић
Извор: Епархија жичка
