Јеромонах Макарије, игуман манастира Савина: Призив истинске слободе православних Хришћана је да свједоче истинску Љубави у овом свијету
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре,
Ако будемо пажљиво читали Свето Јеванђеље видјећемо да његови поједини дијелови бивају у причама док на неким мјестима Господ директно говори шта човјек треба да чини у овом животу. Господ, на неким мјестима у Јеванђељу, директно позива да испуњавамо заповијести Његове, док нам у другим дијеловима, кроз јеванђелске приче, преноси Своју заповијест. Постоје два приступа читању Светог Јеванђеља. Господ се директно обраћа Својим ученицима, прије свега онима који истински живе у заједници са Богом, који нису само номинални Хришћани, Хришћани по опредјељењу или националном статусу, већ они који у својим срцима носе живога Бога, трудећи се да испуњавају заповијести Господње свим својим бићем, свим својим умом, животом и снагом. Таквима Господ поручује: Вама је дано да знате тајне Царства Божијега, док осталима бива у причама да гледајући не виде и слушајући не разумију. С друге стране, када на појединим мјестима у Јеванђељу Господ отворено говори шта треба да чини сваки човјек, апостоли Му кажу: Ево сад све отворено говориш и ништа не говориш у причама.
Ова два односа са Богом крију тајну и нашега спасења. Ако само споља будемо испуњавали закон Божији, неће нам се откривати тајне Царства небеског и никада нећемо ни успјети да се сјединимо са Богом у овом животу. А онај који се у овом животу не сједини са Богом, засигурно неће бити сједињен ни у вјечности. Није то зато што то Бог то неће или не жели него зато што је то оно што смо изабрали ми сами, као бића којима је дата слободна воља да бирају да ли су за Бога или су против Њега. Трећи избор не постоји. Човјек иде или ка Богу и Царству небеском, уздижући се у Духу, или пропада идући супротно од Бога и противећи Му се. Такав човјек се присајединио ономе ко је Богу супротан, ко Му се супротставио и први усротивио завевши зло у овоме свијету, присајединио се сатани и његови демонски анђелима. Имајући само ова два избора, ако сам не схвати да може ићи само једним од њих, човјек ће лутати не знајући ни сам гдје се налази и којим путем иде. Пут ка Богу је врло јасан. Ако се сједињујемо са Богом биће нам јасно да идемо истинским путем. Једини видљиви начин да препознамо да ли смо на правом путу су наша дјела која ће бити јеванђелска, онаква какава налазимо у Светом Писму, у Светом Јеванђељу, ако смо на Божијем путу. Апостол Павле каже да су плодови Духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, уздржање...То су плодови онога који иде ка Христу, путем Његовим. Није то неко стање у које дођемо, остајући замрзнути у њему, остајући у том неком добром стању без икаквог помака напријед или назад. Усхођење ка Христу је једно динамично, активно стање, у коме стално, изнова и изнова идемо у веће и веће дубине приближавајући се бесконачности Божијој. То је пут којим се, у овом свијету, усходи ка Богу. Зато Господ и поручује да таквима, који се отимају ка Њему, борећи се свим срцем да остану на путу Божијем, бивају откривене тајне Царства Божијег. Највећа тајна, која се у овом свијету открила човјеку, је тајна рођења Божијег и доласка Сина Божијег на земљу. То је најважнија и најзначајнија тајна за онога који истински чезне за Богом.
Ако смо истински Хришћани, прије свега Православни Хришћани, ако себе сматрамо онима који истински вјерују у Бога наш пут јесте пут истине, истинског хођења за Христом и истинског, прије свега јеванђелског, свједочанства овом свијету Љубави која је у ствари сам Господ Исус Христос. Нама се откривају тајне Царства небеског и ми њима треба да живимо, свијетлећи овом свијету.
Постоји мјесто у Јеванђељу, када се Господ припрема за страдање па одводи Своје апостоле на Маслинску гору на коју је често одлазио у близини Јерусалима. Господ им тада каже: Молите се да не паднете у искушење па се удаљи од њих, како се каже, колико се каменом може добацити и почне да се моли Оцу Своме Небеском. Када се вратио затекао је апостоле како спавају. Господ им опет каже: Молите се да не паднете у искушење. О каквом искушењу Господ говори? Да ли ономе што ми у овом животу сматрамо искушењем? Ми под искушењем сматрамо лоше догађаје у животу, односно догађаје који, у нашој свијести, разуму и размишљању, нису онакви каквим смо их ми планирали. Мали је број људи који разумију и не буне се у таквим ситуацијама, не ропћући на Бога и живот. Да ли Господ говори о таквом искушењу када каже апостолима: Молите се да не паднете у искушење? Дакле, да не будете у ситуацији да, када неко искушење дође на вас, ропћете против њега. Говори и о томе, али то је тјелесно умовање. Дубље значење Христових ријечи: Молите се да не паднете у искушење је: Молите се да се не одрекнете Бога.
Како се ми одричемо Бога? Управо тако што своје животне терете и невоље, које нас сналазе у животу, не прихватамо као из Божије руке. Ту је одговор на дубоку тајну сакривену у Христовим ријечима: Пазите да не паднете у искушење. Пазите да не паднете у искушење, да се одрекнете Мене тиме што не прихватате свој животни крст.
Христос ове ријечи говори управо у тренутку пред два велика догађаја: издајство Јудино и Петрово троструко одрицање од Христа, пред само Своје страдање. Молите се да не паднете у искушење значи да Ме не издате и да се не одрекнете од Мене.
Пазимо и ми добро да се не одрекнемо Христа усвом животу. Знајмо да не постоји случајност у нашем животу. Запамтимо да овим свијетом не управља сатана него Бог, Својим премудростима и путевима недокучивим за човјека који нашем тјелесном уму изгледају недокучиви и нелогични. Божији ум је духован. Смисао нашег обожења је да стекнемо ум Христов, како каже Свети апостол Павле. То значи да, благодаћу Духа Светога, преображавамо наш тјелесни како бисмо могли да разумијемо догађаје који нам се дешавају у животу, схватајући кроз њих и догађаје у читавом свијету.
Најприје треба да схватимо које је наше мјесто у животу и да престанемо да ропћемо. одричући се Бога у непредвидивим ситуацијама када почнемо да се осјећамо угњетаваним, да нам ништа не ваља, да нам неко смета... Све су то тренуци када се ми одричемо Бога као што Га се три пута одрекао Петар или, не дај Боже, као Јуда који Га се скроз одрекао Бога када Га је издао. Ми, као Хришћани, добро морамо пазити шта радимо и који је смисао тога што радимо.
Не постоји молитва само да би се молили. Исусова молитва је разговор и сједињење са Богом, разговор и сједињење са Христом, стицање повјерења према Њему, продубљивање истинске вјере. Догађаји који нам се дешавају у тјелесном животу ту су само да нам помогну у нашем приближавању Богу и да нас упуте да не скренемо на пут гријеха и пада. Ако нам нешто не иде добро то значи да нисмо на добром путу. А Бог нас, кроз оно што ми видимо као искушења, враћа на прави пут. Таква искушења су много дубља јер нам их Бог шаље, уплашен за нас, бојећи се да ћемо Га се одрећи, јећ ћемо, ако Га се одрекнемо, бити изгубљени за сву вјечност и за сва времена. Зато се нама, истинским Хришћанима који вјерују у Бога, дају тајне Царства Божијег да их носимо у свом срцу и да се њима утврђујемо. Да у тренутку искушења, када нам се дешава нешто што није по нашој вољи: да ли смрт, болест, неки догађај, сиромаштво, невоља, неко угњетавање...не заропћемо одричући се Христа, да будемо као Јов. Многострадални, старозавјетни Јов имао је дијаманстски ум а не ум мекан као восак који се повија на сваки притисак. Имајући дијамантски тврд ум он ниједном својом мишљу или осјећајем није узроптао на Бога чак ни онда кад је изгубио све, читаву своју породицу и све што је имао. То је истинска вјера, то је истинско Православље, то је оно због чега ми долазимо у Цркву и причешћујемо се Тијелом и Крвљу Христовом, због чега се крштавамо јер нам благодатне тајне Цркве помажу да останемо на Христовом путу отвореног ума и пуни истинске љубави. Тако се стиче и само се на такав начин може задобити сила да испунимо чак и јеванђелску заповијест да љубимо непријатеље своје, да волимо своје непријатеље, да волимо чак и оне који нас мрзе и угњетавају. То је позив и призив истинске слободе. Ако смо способни тако да волимо онда нас ништа и нико у овоме свијету не може одвратити од пута за Христом, од проповиједи истинске љубави и према онима који нас мрзе и према онима који нас воле. Лако је проповиједати љубав онима који нас воле. Христос каже: Будите добри према онима који вас мрзе, који вас угњетавају. То је наш призив, наш истински позив ако хоћемо да будемо Православни, да идемо Христовим путем, подвизавајући се и вјежбајући данима добра да се, када дођу тешки дани и искушења, то излије из наших срдаца. Да будемо истинска дјеца Божија која се, још овдје, у овом животу, радују и припремају да живе вјечним Царством Оца, Сина и Светога Духа. Амин.
Извор: Радио Светигора
