Учестала интерпретација Бога у црквеним проповедима углавном јесте да ми Њему нисмо потребни у Његовој савршености, те да смо ту да му се молимо и благодаримо искључиво због Његове љубави кроз коју нас је створио.
Често се додаје и страх који је условљен човековом удаљеношћу од Бога, али се не говори о страху који је последица управо свеприсутне проповеди о Божијој казни. Говор о љубави је анархичан, страшан, не доноси сатисфакцију, напротив, ослобађа нас моћи за којом жудимо. Престали смо да се питамо и улетели смо у досаду властитог живота. Отуда је страх природна ствар, а последица је рационалност, чак оптимизације уложено – добијено. Уложиш врло мало труда, не читаш ништа, само плашиш људе (онако како си и сам научен), а заузврат добијеш моћ, ауторитет. И то је оптимална теологија, као и много шта друго. Традиција је страшна, јер традицијом плашимо људе, служимо дуга богослужења у име традиције, ако је некоме досадно или каже да не разуме одмах бива осуђен том истом традицијом, кажу му да није побожан, да не разуме, да је незахвалан Богу. И то одмах делује, развија осећање кривице и рађа слику моћи о теби – јер ти имаш неко скривено знање које чини да је теби традиција јасна. Твоје НАДзнање, заправо незнање, страх од суочавања са собом, са Христом, чини да се други плаше да су недовољно добри хришћани. У односу уложено-добијено, савршен однос. Добар пример је пост. Тешко је ући у компликовану ствар поста, његовог смисла, логичности, доследности, дубине, а колико је лакше рећи, правила су та и та и ко их не поштује није побожан и Бога љути. Отац Александар Шмеман је у свом Дневнику забележио да, чим неко усвоји кључ „побожности“ њега истина и поштење више не обавезују, у њему одмах одумире осећај за дивљење и усхићеност, критеријум истинитости, било чега, лепоте, уметности, добра. Штавише, њега одмах почиње да привлачи све оно безвредно, сиво, ропско – само ако је побожно. Парадоксално, човека много више плаши интерпретација Бога коју је он сам кроз институцију актуализовао, него оно што Бог заиста јесте у нашој неистражености Његовог јављања.
Сваки човек носи на раменима терет страха што нагриза већ присутну мемљивост прародитељских наслеђености које су нам се усадиле у срце и ум. Био то колективни страх или лични, био то страх од космичких сила или тек последица одсуства морала, тек он је паралишућа сила која пролази кроз људе, освајајући их. Људи се покрећу и боре против страха, али сви њихови напори су узалудни, кружни и мемљиви као што то постаје и свет око њих. У том кругу паралисани смо страхом да не чинимо добро. Страх је неизбежан и известан попут смрти које се и највише плашимо, али оно што је индивидуално јесте начин на који бирамо да са страхом изађемо на крај. Ми смо ти који уз проповедне праћке и стреле трпимо непрекидно у души убоде, а тек понекад помислимо шта би било када би се дигли против буре страха и учинили му крај? Борба подразумева стално преиспитивање и оно што нам је Бог у почетку поверио. А поверио је Себе нама на дар. Сасвим је сигурно да се многи од нас изнова и изнова питају да ли је борба узалудна, али оно што охрабрује јесте вера у то да страх никада није решење.
Ми смо потребни Богу, онакви каквим нас је назначио. Осећај беспотребности нас води у лоша дела. Када некоме уведете санкције, чиме га лишавате своје помоћи или потребе, на тај начин му кажете да је небитан, и он онда нема потребу за било каквим обзирима. Следствено мисли великог филозофа егзистенцијализма недужност свих нас после Адама, који је својом кривицом изгубио недужност, па је тако губи и сваки човек, није последњи суд човека, али није у интересу етике да све нас осим Адама учини потиштеним посматрачима сагрешења али не и грешницима, нити је у интересу догматике да све учини ангажованим посматрачима покајања, али не и покајницима. У Устеријевом излагању Павловог учења, а које помиње Кјеркегор у свом делу „Појам стрепње“, писац каже да је теологија постала толико спекулативна, јер је много удобније објашњавати како оно што је непосредно мора бити укинуто. Устеријево излагање управо каже да је грех у Адаму произвела забрана да једе са дрвета спознања добра и зла. Моћ ауторитета произилази из ликвидирања жеље другога. За ауторитете је жеља, с обзиром да отвара простор греха, можда и амбивалентности, облик слабости и недопустива је. Оно што је заиста потребно јесте да се мора пронаћи начин за осмишљавање приступа савременом човеку, а да тај човек мора настојати себе да спозна и пронађе пут узрастања ка неком бољем себи. У оваквом свету пуном отуђења као највећег савременог греха, свако дело учињено из жеље за додиром веће љубави је једнако померању планина. Спознавање да смо ми потребни Богу и спознавање тачне проповеди о томе како смо бачени у просторе слободе и одговорности, простор самопотраге, представља основ нашег живота, и једини услов самоостваривања.
Ако верујемо да од почетка у Богу постоје логоси наших бића, јер би у сваком другом случају Бог био несавршен, онда се чини да смо ми део самог Његовог бића, јер смо рођени у складу са превечним логосима који су се актуализовали у времену. Тако је и наше историјско постојање обогаћивање Бога, тј. Логоса у Њему. Можемо слободно рећи да му нисмо потребни само у љубави коју му дугујемо јер нас је створио, већ и у самом постојању, јер без нас, логоса, он није Бог.
Теолог Јелена Петровић
