У нашем народу се веома свечано прославља празник који дочекујемо предстојећег викенда – Лазарева Субота („Врбица“) и Свечани улазак Христов у Јерусалим („Цвети“). Овај дводневни празник пада у доба године које сматрамо најлепшим, када трава зазелени, када дрвеће пусти мирисне цветове и када су ливаде украшене жутим маслачцима и многим другим врстама пољског цвећа – отуда и ти народни називи „Врбица“ и „Цвети“. Након дугог посног периода, у срцима верујућих, сада се, у осунчаним пролетњим данима, већ слути „мирис“ приближавајућег Васкрса.
Та припрема, и већ радосни наговештај васкршњег славља, је и сва суштина овог празника. Јер се на Лазареву Суботу сећамо чудесног васкрсења Лазаревог којим је Христос показао да има власт над смрћу, а на Цвети се сећамо Његовог уласка у Јерусалим после ког ће мржњом јеврејских вођа бити осуђен на крсну смрт којом смо спасени од смрти. У најкраћим цртама ћу вам исприповедати јеванђелску повест о овим догађајима.
Наиме. Господ је имао пријатеља по имену Лазар који се разболео и потом преминуо. Смрт Лазарева је Христа са апостолима затекла док су они били веома удаљени од места у коме је Лазар живео и они су, сазнавши за Његову смрт кренули ка Лазаревом селу. Путовали су четири дана (јер тада, наравно, нису постојала савремена превозна средства) и када су стигли у Витанију сачекала их је Марта – Лазарева сестра (он је још имао сестру која се звала Марија) – која је у сузама пала пред ноге Христове рекавши му: „Господе, да си био овде, Ти не би дозволио да мој брат умре већ би га исцелио као што си исцелио хиљаде људи пре њега“. Христос ју је тада запитао да ли она верује у васкрсење и у то да Он може васкрснути њеног брата, на шта је она, из читавог свог срца, рекла да верује. И тада су пошли на гроб Лазарев (јеврејски гробови су најчешће били пећине, усеци и рупе у стенама, на које се постављао велики камен како ништа не би могло да уђе у гроб) и Господ се заплакао, и то не само над Лазаром, већ над тужном судбином читавог људског рода. Јер ми нисмо створени за смрт, за распадање, за смрад и црве већ за нешто неупоредиво узвишеније и дивније. Господ је плакао над Својим створењем које је завршило у тако страшној судбини умирања којом се сасвим растаче лик тог створења.
У међувремену на гроб је стигла и Марија, друга Лазарева сестра, са мноштвом других рођака и пријатеља Лазаревих. Када је Христос стигао заповедио је да се склони камен са улаза у гроб због чега су људи почели да негодују јер је тело већ почело да трули, да заудара и да се распада. Ипак, Христос је остао при Својој речи тужан због маловерности многих, и померили су тај камен. Потом је, пошто се обратио Своме и нашем Оцу, громким гласом рекао: „Лазаре устани“ и човек који је четири дана лежао мртав у гробу је васкрсао на радост својих сестара и свих присутних људи. Господ је васкрсао Лазара по вери његове сестре, али и да би свима показао да смрт неће имати коначну реч над нама већ да ћемо бити васкрснути у последњи дан. Јер, као што већ рекох, Бог нас је створио за нешто неупоредиво узвишеније и дивније од ове палости у којој смо завршили. И, наравно, реч о овоме нечувеном чуду се намах посвуда проширила и људи који су већ неколико година слушали приче о благости, љубави и чудима Христовим су тог трена постали уверени да је Он заиста онај очекивани Спаситељ који је најављиван у свим свештеним старозаветним списима.
Господ Исус је после овога, у пратњи апостола и васкрслог Лазара (који је, иначе, живео још неколико деценија и био Владика Цркве Божије на Кипру у граду Ларнаки где је и сахрањен) ушао у Јерусалим јашући на магарету. Ово је слика Његове кротости и смирености јер није дошао као некакав земаљски владар или велики војсковођа. Сав Јерусалим је изашао у сусрет радујући му се, али и да виде Лазара који је четири дана боравио у гробу. По путу су прострли своју одећу као пред царем, а у рукама су носили палмове гране певајући му пророчку песму која је вековима уназад најављивала долазак Спаситеља: „Благословен је Онај који долази у Име Господње“. Посебно су се радовала деца која су дечије невино скакала, играла и певала пред Христом који је на магарету долазио у град. У том свеопштем слављу се чак зачуо и глас Очев, са неба, силан као гром који је указивао да је Исус заиста Син Божији.
Овог свечаног уласка у Јерусалим се сећамо у суботу увече и у недељу Цвети и тада, радујући се, носимо расцветале врбове гране у опходима око Цркава, док деца носе и звончиће којима, попут деце од пре две хиљаде година објављују да је Христос наш истински Спаситељ. Већ се у атмосфери овога празника осећа светла радост Васкрса. Но, и то треба рећи, свега три дана после оваквог славља многи од људи који су се радовали Христу ће заједно са онима који су Христа све време мрзели од Римске управе са највећом мржњом и презиром захтевати смрт Христову. Јер, Господ је дошао у Јерусалим да би Својом смрћу и Својим Васкрсењем разорио смрт и омогућио нам свеопште васкрсење у Последњи Дан. Изузев радости којом се радујемо Христу ових светлих дана се треба сећати и мржње коју су неки међу нама пројавили према своме истинском Добротвору и Спаситељу.
Ђакон Стефан Милошевски
Извор: Епархија жичка
