Све више увиђам да је истинита она ријеч да смо сами себи највећи непријатељи, јер оно што можемо сами себи да учинимо ријетко може неко други, ма колико био непријатељски настројен према нама и ма колико био злонамјеран. А сами себи постајемо непријатељи и камен спотицања најчешће тако што пренебрегавамо једну веома важну чињеницу – да смо једини одговорни за свој живот, о којем год његовом аспекту да је ријеч, и да нико неће моћи да нас спасe и да нам помогне, колико год нам пружао руку, ако се сами не покренемо и не преузмемо одговорност за своје поступке, и у коначници, за посљедице који ти поступци, или њихово одсуство, доносе.
Свакако да је увијек лакше пребацити кривицу на другога, на видљиве и невидљиве силе, на систем, хороскоп, лошу срећу, временске прилике или пак Бога, који, узгред речено, оставља пуну слободу човјеку. Чак и ако срљамо у пропаст, Бог нас неће зауставити, да не наруши слободу коју нам је дао.
Дакле, не очекујмо чудо или спасиоца, ма о чему да се ради, јер највећим дијелом је до нас. Зато не пребацујмо кривицу на друге због онога што искључиво или у великој мјери зависи од нас. Умјесто тога, узмимо живот у своје руке, јер нема ко други то да учини. А све и да има, без нашег труда и доприноса тај други не би могао богзна шта да уради.
Неријетко у посљедње вријеме на свом профилу, овдје на Инстаграму, читам и овакве коментаре: „Помози, владико“, „Причај нам, владико“, „Уради ово или оно, владико“… Могу ја причати унедоглед, али ако онај други не чује и, још важније, ако није спреман да се покрене, узалуд су сва моја причања и трабуњања.
Што прије ове чињенице освијестимо, живот ће нам постати лакши, а ако ништа друго, биће растерећен од узалудних очекивања и јалових надања која полажемо у друге људе. И постаће, вјерујем, много продуктивнији и успјешнији, откривајући пред нама неизмјерни потенцијал могућности и прилика које можемо остварити, само ако им кренемо у сусрет…
Епископ Диселдорфа и Немачке Григорије
