Архијерејски намјесних подгоричко-колашински отац Гојко Перовић био је на Велику Суботу саговорник јутјуб канала Serbian News USA. Са водитељем Антонијем Ковачевићем разговарао је о многим темама везаним како за Црну Гору и Српску Православну Цркву, тако и за актуелна свјетска збивања.
На питање како тумачи ратна догађања у Украјини, казао је да их тумачи као велику несрећу и моли се Богу да тај рат што прије или моментално заврши и да изађемо паметнији из ратног лудила.
„То је једна несрећа и тачка. Разлози за рат станују негдје у некој геополитици, у стратегијама, привредама, економијама, наоружанјима, али разлози за рат нису паметни, ни за један рат па ни за овај.“
Појаснио је да један догађај може да се посматра из разних перспектива и када имате за саговорника политичара или војника он ће вам дати неке друге одговоре, али за њега је то несрећа која треба што прије да се заустави.
„Господ је страдао као преступник формалних фарисејских норми, егзекутор је био римски намјесник у Јудеји, можемо да кажемо да је Господ страдао од римске управе као преступник. Али дубља истина је да је Господ страдао јер је хтио да се ухвати у коштац са смрћу и да побиједи смрт Васкрсењем и да тако донесе нову наду и нове видике цијелом човјечанству.“
„Црква је ангажована на прикупљању хуманитарне помоћи за нашу браћу у Украјини. Велики број избјеглица је прихваћен у Црној Гори и ми се понашамо у складу са природним импулсом, не да бисмо се неком додворили, већ смо увијек били гостољубиви и не треба нико са Запада да нас учи како треба да се односимо према браћи у Украјини и Русији.“
Потом је на ред дошла тема литија. Отац Гојко нагласио је да дух литија и даље влада и Цркве су ових дана пуне.
Оно што је покренуло литије били су духовност, људска права, као и политички разлози који су их и покренули и зауставили. Та енергија се сада вратила храмовима, црквама, дружењу Бога и људи. По њему, Црква своју најбољу енергију даје кад ради свој посао, кад води духовни живот.
Литије су од почетка биле аутентични покрет грађана Црне Горе који су бранили право Цркве на њену имовину. И грађани Црне Горе и комплетна међународна заједница и представници САД у Црној Гори лако су разумјели да је у питању била отимачина имовине у најави. Разумјели смо да неке ствари ипак не могу мимо неких норми и хвала Богу на томе.
Подсјећајући на библијску слику Изласка и лутања по пустињи отац Гојко је казао да „послије тог библијског чуда и после великог народног напора и предузећа, ушло се у једну зону гдје се иде другим корацима и ја вјерујем да се иде ка бољем, а то боље ће да се покаже у политици на један начин, у привреди на други, у духовности на трећи.“ Црква вјерује да се ми као човјечанство крећемо ка Царству Божијем. Оно што нас чека то је најбоље, у односу на све оно што је било.
И лутање је по Божијем промислу, „и када идемо уназад, то је можда неко кретање напријед, неки начин како да се отријезнимо“.
Господин Ковачевић осврнуо се на став да је уплив Цркве у друштво у Црној Гори превелик. Отац Гојко је објаснио да ни један владар од архонта Петра па до Петра Другог Карађорђевића није био атеиста. Потом долазидолази до забране црквеног дјеловања. После хиљаду година долази до периода од 70 година у ком једва да је владика смио да се огласи о било чему у друштвеном животу. Без суда и пресуде је убијен митрополит и преко сотину свештеника, а они који су остали чували су жар испод пепела. „Корито те силне ријеке која је текла миленијум скоро па је пресушило и сад је одједном грунула вода која се излила из корита, и свим људима који кажу да је превише Цркве и да је неки клерикализам ја ћу рећи да је било превише затворено друштво од Цркве, прошле су неколике генерације којима је био далеко и Бог и Црква и црквени живот, а то је јесу теме које су у темељима Црне Горе и црногорског друштва. Дакле, сами смо себе били закинули за основне теме свог живота и идентитета.“
Водитељ је изрекао констатацију да су многи људи који су у јавности атаковали на Цркву, своју дјецу крштавали и вјенчавали у њој.
„То раде људи који не знају шта је Црква или су о њој слушали и васпитавали се против ње на некој искривљеној призми, па морају да дођу до таквих момената да су идеолошки против религије, али у њиховој кући расту дјеца која су вјерници. То дијете хоће да се крсти или вјенча у Цркви, а ти си нешто против Цркве, а хоћеш да одржиш мир и напредак у кући. Али Црква је широка, она ни такве људе не доживљава као своје противнике“, појаснио је отац Гојко.
Упоредио је Цркву са породицом која на такве људе гледа као на заблудјелу дјецу коју из љубави пусти у нади да ће се вратити и када се врате, онда је то свечаност о којој нам говори Христос у параболи о Блудном сину.
Осврнуо се и на оне чланове Цркве који хоће да из свог учешћа у црквеном животу извуку неку корист и да политички профитирају. Разлог томе је што се Црква показала као једина права снага која има неку дубину, трајање, перспективу и која је пуна младих људи „Ми не желимо да будемо декор и учесник политичких збивања, а сви су добродошли као вјерници, сви политичари, али не са страначким транспарентима, јер Црква не подноси партијашење“, подвукао је отац Гојко.
О митрополиту Амфилохију казао је да је био борац против свега оног негативног што је донијело комунистичко наслеђе, а није баш све било негативно. Поставио је Цркву на ноге у погледу свештенства, вјерујућег народа, јачања и модернизовања црквене мисије, тако да нема за чим да се жали, јер га је Бог од почетка до краја потпуно подржао. Литије су показале сву пуноћу његовог дјеловања. Свештенство наставља усрдно и са пуно љубави свој посао. Ми се лако везујемо за небо и небеске теме. Томе нас је научио митрополит-како летјети, а немаш она крила која се виде.
На питање да ли се плаши потенцијалне ревизије Закона о слободи вјероисповијести, казао је да уопште не брине. „Многе људе је оно пробудило, тек када су изашли на улицу са иконом свог ђеда коју су скинули са зида, тек онда су видјели ко су. Кад смо видјели каква је снага пробуђене Цркве, не бих био озбиљан човјек кад бих бринуо.“
О такозваној Црногорској православној цркви, подвукао је да је све што је политички пројекат, а има везе са именом цркве или хоће да се назове црквом, не може бити великог домета и то се урушило и прије него што је настало. „Огромна већина становништва у Црној Гори зна шта је Црква, а шта није. Сви су видјели снагу Цркве, миленијумске институције и заједнице која је прошлакроз све друштвено-политичке форме од раног средњег до 21. вијека и опет постоји.“
Осврнуо се и на питање националног помирења у Црној Гори. „Објединио се један велики дио народа који је био потпуно разједињен, малодушан, некако изгубљен у простору и времену по свим питањима. С друге стране имамо јак отпор људи који су окупљени око институција и око центара моћи бившег режима. Срби и Црногорци су у Црној Гори рођена браћа, то нису нека два народа која су се ту затекла случајно, него су то буквално два рођена брата, и не знам шта би Црква требало да ради него да држи та два брата у љубави. На литијама је дошло до зближавања та два брата“. По њему јаки центри моћи бившег режима који је љут који је смијењен не дозвољавају да дође до потпуног помирења, али треба нам мало времена.
Односе између вјерских заједница у Црној Гори оцијенио је као доста добре. „У другим вјерским заједницама има доста младих људи који желе да живимо у миру, све монотеистичке заједнице имају своје вјековно утемељење, а и све друге имају слободу дјеловања. Гостујемо једни другима на трибинама, обилазимо се и добро слажемо и нема шта да се надгорњавамо и препиремо.“
Нашој дијаспори у Сједињеним Америчким Државама поручио је следеће: „Овдје смо привремено, нећемо живјети хиљаду година, хајде да овај живот проживимо тако да нам овдје буде добро и да се припремимо да тамо кад се сретнемо, да се не гледамо у чуду него да знамо да је тај живот који нас чека припремљен. Васкрс је та спојница између оног вјечног и овог пролазног живота.“
