Type Here to Get Search Results !

Беседа Патријарха Порфирија на Академији сећања на Погром у Бачкој 1942. године


Преосвећена браћо архијереји, господине Градоначелниче Новог Сада, директоре Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама, браћо и сестре!

После свега што смо видели и чули сувишна је свака реч, али, као закључак, можемо да изведемо неопходност сећања на невино пострадале жртве у Рацији у Шајкашкој и у Новом Саду, јер је и та жртва равна свакој другој жртви нашег народа током Другог светског рата, али и пре и после њега, у свим местима која су наведена и о којима смо чули. Сећање на жртве или, како се то каже, култура сећања невино пострадалих жртава свог народа нас чини да будемо дубоко укорењени у свом идентитету и да тај корен може да развија из себе чврсто стабло и да даје у наша времена плодове нашег идентитета. Без сећања на невино пострадале жртве свога народа, напросто није могуће познавати себе, а самим тим није могуће онда ни градити односе и заједницу са било којим другим народом, маколико ми трошили милозвучне речи о демократији, о међусобном разумевању, о међународној заједници и тако даље. Знајући своје жртве, ми знамо себе. Са друге стране, све ово што смо видели и чули нас уверава да ове жртве јесу жртве за Име Христово, жртве Божје, а то значи да се ради о светитељима Божјим. И у том смислу и ове жртве, ови светитељи Божји нам дају низ парадокса од којих јесте један најважнији, а то је парадокс наше вере, који се састоји у Крсту и Васкрсењу; да, као жртве Божје, светитељи Божји превазилазе границе свога биолошког постојања, границе свога народа, свога времена и простора и, налазећи се у руци Божјој засигурно, онда када им се ми обраћамо они чују наше молитве, али исто тако – и то јесте парадокс вере – моле се и за оне који су над њима вршили злочине и за читав свет, за мир у свету, јер је мир присуство Божје.

Ова тема, дозволићете да кажем, јесте моја тема и још неке браће и сестара који су овде међу нама, пре свега и тема брата Фотија, и то можда више него нека друга тема, зато што ова тема и мене прати од првих дана мога живота и могао бих о њој бескрајно дуго да говорим. Од првих корака које сам учинио у Чуругу паралелно са корацима јесте тема страдања, тема такозване Рације. То је нешто што је уобличило, формирало и мене и сигурно много више несвесно него свесно. Од многих људи, староседелаца у Чуругу, којима сам био окружен, могу рећи да није било готово ниједне једине куће у којој неко није пострадао те сурове, хладне зиме, божићних дана 1942. године. Пострадала је готово четвртина села, више од четвртине села, а тада је у Чуругу живело дванаест хиљада људи. И данас је то село, мада, по параметрима данашњих урбаних средина, било би у најмању руку село које је варошица. Говорећи о Рацији, ми говоримо о парадоксима, о парадоксима хришћанства, парадоксима Крста Христовог, Крста који, заправо, носи сваки хришћанин, било да је тога свестан или несвестан. Тај Крст може бити и остати Христов, а може се претворити у крст који није спасоносан.

Недавно се упокојио Станимир Панић, председник Црквене општине у Локу. Његов син је свештеник овде у Београду. Станимир Панић је у Рацији, као мало дете, изгубио оца. Када би говорио о Рацији и о свом несавладиво трауматичном искуству, о искуству болном и преболном, које је такође камером забележено у једном другом филму, покојни Станимир је сећање и размишљање о Рацији, са сузама у очима, закључивао речима: „Господ нека им је милостив.ˮ И то су речи које смо и ја и владика Фотије и многа деца наше генерације слушали од готово сваке баке, сваког деке, који су живели сами у својим домовима и живели сећањем на Рацију. Безброј пута смо могли чути од оних који су све изгубили и једини остали живи из своје породице: „Нека им Господ буде милостив.ˮ И ја могу да кажем лично у многим ситуацијама данас и када бих хтео нешто својом логиком да проговорим на тему страдања, на тему невино пострадалих жртава било где, препознам да много јаче из мене говори глас тих Чуружана, који су заправо свој живот претворили у искрену, потпуну и сталну молитву, неголи што је то мој лични глас.

И Станимир Панић се позивао на једноставне речи молитве Господње и то су речи које се, хвала Богу, често чују и до данас, али и у временима када је то на многим местима било забрањено и није се чуло, у Чуругу се чуло: Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. Станимир и други наши сународници који су изгубили ближње у геноциду, у ономе што је доживео наш народ, разапели су себе, свој бол и своја најдубља осећања. Станимир је читав живот носио тај крст, крст као сазнање да су му комшије убили оца кога он није стигао у потпуности ни да упозна, да му запамти лик. Покојни старац Станимир се добровољно распео; није тражио крст, али када га је живот донео, он га је прихватио. Носећи крст праштања кроз живот, и он и многи други који су изгубили своје најближе, изабрали су Васкрсење. Верујем дубоко да их је Бог у томе и препознао. То је атмосфера у којој су стасавала деца Шајкашке – атмосфера неосуђивања, пре тога атмосфера сећања, атмосфера незаборављања, али и атмосфера неосуђивања, заправо атмосфера праштања и састрадавања. То је жива, најдубља могућа вера, најдубље разумевање Крста, жртве, распећа Христовог. Рекао бих да је такав етос сведочанство да православна вера најдубље суштински живи у нашем народу. И то је моје искуство и данас. Српски народ се не бави толико разумевањем, нема потребу да користи логику када су овакве ствари у питању, не бави се анализом и тумачењем страшних Христових речи: Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и Јеванђеља, сачуваће га. Српски народ живи Јеванђељем. Сваки осврт и на кључне историјске догађаје и на поступање појединаца у њима то нам сведочи. Али представа коју смо видели, на којој, у име свих нас, захваљујем и честитам владици Иринеју и његовим сарадницима, показује нам да част, одважност нису ексклузивно српске особине. Свуда, у сваком народу има храбрих, истинољубивих, честитих људи који не само положај, иметак, него породицу и свој живот заложе за другог, без обзира на то што ти други нису исте вере и нису из истог народа. Такав је био Бајчи Жилински, такав је био Пал Телеки, Лајош Дунафалви и Андор Молнар, Маћаш Фазекаш и Иштван Вира и многи, многи други. И данас, када говоримо о овој теми дужни смо да истакнемо да у овом времену, пуном веома озбиљних искушења, имамо драгоцене пријатеље и помоћнике у Мађарској и њеном државном руководству, а и обрнуто је, и они у нама имају искрене пријатеље и сараднике. Ја сам сигуран да је таква ситуација резултат, плод молитава светог владике Иринеја Ћирића, али и плод многих и многих мученика пострадалих у Рацији у Шајкашкој и у Новом Саду. Напослетку, разумевајући онако како смо ми учили науку Господњу, Божји Закон, владика Иринеј Ћирић, свештеници који су пострадали у Рацији и народ невини – дубоко верујемо – јесу овенчани венцем славе, непролазним у Царству Христовом, као свети из рода нашега.

Молитвама светог епископа Иринеја Бачког и пострадалих у Новосадској и Шајкашкој рацији, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас и спаси.


Извор: Инфо-служба Епархије бачке