Први стослов, 66: Мистерија је оваплоћења Логоса кључ за све загонетке и слике /типове/ у Писму, и она пружа познање свих умних и тварних појединости. Ко познаје мистерију крста и погребења, сазнаће /унутарње/ логосе /свег бивствујућег/, док онај што је посвећен неизрецивом силом васкрсења, познаје /претходеће стварању/ мисли Божије.
67: Свим појавностима треба крст; то јест, одвајање од свега онога што преко чула делује. Свему мисленом треба погребење, то јест, потпуно умирење свега онога што преко мисливог утиче на ум. Када су сва саодношења са појавностима прекинута и када је истовремено искључена сва природна активност и променљивост, тада се, попут из гроба васкрслог, појављује Логос, који је у њему и који све што је од Њега обујми, са Којим ништа не може бити, само по природи, у односу. Спасење је, стога, по благодати, а не по природи.
Други стослов, 27: Ако нас ради Логос Божији би „распет по слабости“ и ако „устаде по сили Божијој (2 Кор 13, 4), нас ће ради, наравно у духовном /смислу/, Он то увек чинити и трпети, бивајући свима све како би све спасао. Обраћајући се занемоћалим Коринћанима божански апостол говораше: „не знам међу вама ништа сем Исуса Христа, и то распетог“ (1 Кор 2, 2). Ефежанима, пошто беху савршенији, писаше да „с Њим заједно васкрснуше и да их /Бог/ заједно посади на небесима у Исусу Христу“ (Еф 2, 6), /и то/ по мери свачије моћи. Тако за почетнике у благочестивим делима Он бива распет, страхом Божијим на крст закивајући њихова острашћена делања, а васкрсава и на небо се узноси за оне који напустише старог и који оденуше новог, у Духу сазданог по образу Божијем, човека (Еф 4, 22-24, Кол 3, 9-10); човека што благодаћу приближио се Оцу који „изнад сваког је началства и власти и силе и господства и изнад сваког имена које се може дати, не само у овом веку, него и будућем“ (Еф 1, 21). Све ствари, имена и достојанства од којих Бог је виши, ниже су од онога што у њему благодатно је Бог.
Преподобни Максим Исповедник
