У среду, 06. јула 2022. године, када Церква Божја молитвено светкује Свету мученицу Агрипину Римљанку из III века, као и спомен на икону Пресвете Богомајке Владимирске у време кнеза Јована Васиљевича, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету владичанску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког и Црноречког у Бресници.
Епископу су саслуживали: протојереј Саша Антонијевић старешина храма, јереј Милош Ђурић и ђакон белошевачке Лазарице Немања Стојковић.
За певницом је појао протојереј Драгослав Милован, док су чтецирали вероучитељи Стефан Радисављевић и Марко Гаљак.
Након прочитане јеванђељске перикопе верном лаосу се надахнутом беседом(ϰήρυγμα) обратио Владика Јован:
У Светом Писму записане су свете речи које кажу:” Бдите и молите се јер не знате ни дана ни часа у којој ће Господ доћи”. Заиста, браћо и сестре ми хришћани треба да очекујемо долазак Христов. Ми не знамо када ће он доћи данас, сутра, за 100 година или 1000 година, ми ти не знамо али једно знамо а то је да бдимо и тражимо да ће Господ доћи. И ми у ствари не чекамо време, него чекамо Христа јер у Христу је време. Ми за један дан или час можемо да задобијемо вечност. Али исто тако и за један дан или за један час можемо да изгубимо вечност, јер у Светом Писму се каже: “Судићу те у ономе у чему те нађем”. Треба увек као хришћани да се сећемо ових речи да за један дан може да добијемо вечност и за један дан да изгубимо вечност. Али исто тако браћо и сестре за један дан можемо да изгубимо и наше спасење. Зато ће апостол Павле рећи: “ Сад је дан спасења, сад је време спасења. “ Јер ми нисмо господари времена, ми не знамо да ли ћемо сутра дочекати дан, али зато овај дан да будемо спремни. Значи да ми овај дан, овај тренутак размишљамо да ће у истом тренутку доћи Господ, и да размислимо са чим ћемо да изађемо у сусрет са Богом. А човек излази у сусрет са Богом са својим делима јер у Свето Писму се каже:” Својим делима ћеш се оправдати и својим делима ћеш се осудити”. Браћо и сестре ми можемо у току једног дана да задобијемо Царство Небеско, али исто тако можемо и да изгубимо. Као што Свети Оци кажу блажен је по 100 пута онај дан у који се покајемо од својих грехова, од нечистих дела и мисли и обратимо се Богу са вапајем, за милост његову и да тражимо спасење, јер се ми милошћу Божјом спасавамо. Цар Давид који је много сагрешио али се истински покајао, испевао је онај предивни 50. псалам покајнички псалам, вапијући псалам каже: “Помилуј ме Боже по великој милости својој”. Милост Божја је браћо и сестре велика, али је на човеку да својим добрим делима подсети Господа да нам се смилује и да нас спасе. И зато тај дан у којем се ми покајемо вредеће више од 1000 других дана. Какав је то блажени дан? То је дан браћо и сестре самоосуде. Када ја дођем у такво стање да осуђујем себе а не друге. Ето то је тај блажени дан, када тај дан сване човек који је до тад осуђивао цео свет, он ће онда сагледати себе изнутра, видети на себи највећу мрљу. А ми стално гледамо неку мрљу на другом човеку, а да сагледамо мрљу на себе то мало теже иде. Дакле, драга браћо и сестре када човек висе себе онаквог какав јесте, види своје мрље и грехове, он ће сагледати и своју таму у себи, и онда се неће осудити да осуђује другога јер је сагледао себе. Када човек види своје мрље у себи, тада се човек заиста застиди се пред Богом, а и исто време се застиди и од сваког другог човека јер је видео да је сваки други човек бољи од њега. И то је хришћанско схватање живота. Није то лако признати да је други човек бољи од тебе, није то лако а зашто? Јер човек увек нађе оправдање за своје преступе, за грехове. Тада када се човек застиди пред Богом, тада стид почиње да га пече као што кажу Свети Оци као огањ. Знате и сами када се искрено застидимо када нешто урадимо, просто се не осуђујемо у лице другог човека јер смо се застидели у оно што је у нама. Браћо и сестре, тај човек који се застиди себе пред Богом и пред другима, он у ствари тада исповеда “ ваистину ја сам највећи грешник “. Онда ће тада човек видети да је он црн, јер му ослабила вера и опрхвала гордост, сујета. Онда тада човек признаје да је ружнији од сваког другог човека, зато што свако зло које учинимо ружи човека. Оно навлачи мрак на лик Божји који је у нама. Када човек види себе и сагледа себе тада почиње да личи на право створење Божје. Да би човек сагледао себе он просто мора да изврне себе, и да признамо себи себе. Ми ћемо много лакше друге осуђивати а себе не осуђујемо. Немојмо да чекамо да тај блажени дан покајања сам дође по себи, већ чврсто ухватимо дан који нам долази у сусрет и рецимо себи ти си мој блажени дан којим ћу купити вечни живот. Немојмо чекати тај сутрашњи дан. Зато је потребно суочавати себе сваког тренутка, нисмо свеци у телу смо али зато треба водити рачуна како ћему душу спасити.
Извор: Епархија шумадијска
