Манастир Светог Крста, мушки манастир Јерусалимске Патријаршије, смештен у Јерусалиму, један је од најчувенијих у Светој Земљи.
Називају га и Обитељ грузијске славе. Унутар његових зидова некада је живео знаменити грузијски песник Шота Руставели. Није познато тачно време оснивања манастира. Мноштво је легенди о оснивању манастира. Предање каже да се оснивање манастира односи на време владавине римског императора Константина Великог (око 285‒337) и везано је са делатношћу императорке Јелене Равноапостолне (око 250‒330), његове мајке. Упоређујући сведочанства предања са познатим чињеницама из живота императора Константина и његове мајке Јелене, настанак манастира може да се датира у период од 320. до 330. године после Христовог рођења. Међутим, рани историјски извори ништа не саопштавају о улози равноапостолних царице Јелене и цара Константина у делу изградње манастира.
Поједини извори казују да се оснивање обитељи догодило у V веку и да је било везано за грузијског владара Миријана III, док други тврде да је манастир био изграђен у време владавине византијског императора Ираклија (610‒641). Враћајући се из похода на Персију, он се зауставио и поставио је логор недалеко од Јерусалима. Ираклије је донео Часни и Животвони Крст Господњи, кога су раније узели Персијанци. Празнујући повратак велике светиње и победоносни завршетак похода, цар је наредио да на том месту изграде манастир. Захваљујући научним истраживањима, чињеница је да манастир није постојао пре VII века, првобитно су га градили Грци и основан је свакако пре арапског освајања Палестине 638. године. Добијени резултати дозвољавају да се претпостави да је манастир био основан у годинама владавине императора Јустинијана Великог (527‒565). Некон тога историја манастира се губи у непрозирности времена све до средине ХI столећа. Тада је манастир био потпуно разрушен или силно опустошен. Грузијски цар Баграт IV од својих средстава, по благослову Преподобног Јевтимија Светогорца и старањем грузијског монаха Георгија Прохора, обнавља манастир Светог Крста.
Период процвата манастира траје од почетка XIV до почетка XVI века. Но, 1517. године Палестина је потпала под власт Турака. За разлику од Мамелука, нови освајачи нису били сувише расположени према Грузијцима. У то време манастир показује прве знаке опадања. Не само неповољне политичке околности, него и унутрашње несугласице и спорови слабе јединство братије. Издашна финансијска помоћ, прилагана током минулих столећа од владара Иверије, била је готово у потпуности прекинута или није долазила до манастира. Дугови су се множили, па је манастир био принуђен да прода велики део својих непрегледних поседа. Почетком ХVII века покушаји да се обнови иверијска заједица и поврати имовина манастира нису уродили плодом, па ће иверијски остати само манастир Светог Крста, али и он се налазио у веома јадном стању. Настојатељ Никифор, веома енергичан и предузимљив, године 1643. покушава обнову манастирске цркве са постављањем куполе, олтара и иконостаса. Зидно сликарство цркве, тамо где су била јака оштећења, било је обновљено, насликан је низ нових икона. Међутим, након неколико година од последње обнове само мали број иверијских монаха остаће у манастиру. Чак је и сам настојатељ велики део времена живео у Иверији. Новац, послат из Иверије за исплату дугова, био је успут изгубљен и манастиром су завладали повериоци.
У овим тешким околностима манастиру је помогла Јерусалимска Православна Патријаршија на челу са патријархом Доситејем II (1669‒1707). Кредиторима су били исплаћени дугови манастира. На иницијативу Патријаршије у свим православним земљама, укључујући и Иверију, почело је прикупљање средстава за манастир. Ослобођен од свих хипотека, манастир је прешао под јурисдикцију Јерусалимске Патријаршије. Неколико иверијских монаха, који су још увек живели у Јерусалиму, прешло је у братство Гроба Господњег. Током ХVIII и прве половине ХIХ века манастир остаје активан. У манастиру се подвизавао релативно велики број монаха, без обзира на то што су њиховим животима и манастирској имовини непрестано претили муслимани. Патријарх Кирил II предузима низ корака за учвршћивање положаја Јерусалимске Цркве. Један од њих било је стварање угледне духовне школе за припрему свештенства. За њен смештај изабрао је манастир Светог Крста, због чега је одбио молбу Русије да препусти манастир за смештај Руске духовне мисије. Године 1853. отворена је Богословска школа Светог Крста. Године 1855. почиње нови процват манастира. Обнова целокупног комплекса манастирских грађевина учинили су га погодним за нове улоге, али се притом суштински изменио читав изглед манастира. Монашке келије биле су преправљене у просторије за предавања, трпезарија је била преуређена у складу са новим захтевима, а за вршење свакодневних молитава била је подигнута капела. Библиотека се попуњавала стотинама нових томова из различитих области науке, енциклопедијама, речницима и богословским радовима. Највећа просторија у манастиру била је опремљена за музеј. То је био први музеј у Јерусалиму у којем су, међу осталим експонатима, постављени многобројни археолошки налази и споменици Палестине, као и примерци фауне те обкасти.
Богословска школа је деловала са краћим прекидом током 53 године, све до 1908. године, када је затворена због финансијских тешкоћа Патријаршије. Са затварањем богословске школе за манастир Светог Крста наступио је период опадања и неизвесности. Много деценија овде није било других житеља осим настојатеља, који је истовремено испуњавао обавезе чувара. Потпуну обнову здања, рестаурацију мозаичких подова и делимичну концервацију фрескописа предузела је Јерусалимска Патријаршија од 1970. до1973. године. По одлуци патријарха Диодора, црква и некада богати поседи обитељи постали су доступни јавности.
Манастир Светог Крста налази се у делу Јерусалима који се назива Нови град. По спољашњем изгледу подсећа на манастире са Свете Горе Атонске. Веома личи на тврђаву: обложен крупним блоковима стена, невеликих прозора са једним улазом са ниским и уским вратима. Архитектуром доминира звонара барокног изгледа, чија се изградња завршила 1850. године. Саборни храм је изграђен око 1038. године. У манастиру се налазе многа зидна изображења. Манастир су више пута осликавали. Најстарије фреске, сачуване до наших дана, настале су крајем XII и почетком XIII века. Међу њима је и фреска са приказом грузијског песника Шоте Руставелија.
Извор: Каленић, бр. 3/2022
