У шесту Недељу по Педесетници, на светој Литургији у цркви Св. Николе у Старом граду, пјевао је хор из Сарајева “Слога”, а бесједио протојереј Оливер Суботић, поручивши да уколико Бога искрено молимо да нам опрости наше гријехе, Он ће нас од њих и разријешити, а ако нам је на спасење, Он ће нам исцијелити и наше тјелесне бољке.
“У светоотачкој аскетској традицији постоји једна поука, врло важна, која каже: “Већи је човјек који је успио да види своје сопствене гријехе, него онај човјек који је успио да види анђеле”.
Зашто је он већи? Најмање због двије ствари. На првом мјесту, када човјек види анђеле, то му на Страшном суду и неће бити нека велика ствар.
Може му бити велика обавеза, јер онај који се удостоји таквог виђења, по оној јеванђеоској “коме је много дато, много ће му се И тражити”, иамеће већу обавезу.
Онај који види своје гријехе, он је на путу спасења. Јер, виђење својих гријехова јесте прва тачка ка покајању, а покајање, знамо, јесте предуслов за спасење.
На другом мјесту, већи је човјек који је видео своје гријехе од онога који је видио анђеле, зато што човјек који се удостоји да види анђеле, као што је то предање више пута показало, може врло лако да падне у замку гордости.
А гордост је, као што знамо, најтежа болест душе која се јако, јако тешко лијечи. Уколико траје дуже, практично постаје неизлечива и може се излијечити једино великим страдањем.
Човјек који се удостоји оваквих виђења, он је у великој опасности да падне у гордост.
Са друге стране човјек, кога Бог удостоји да благодаћу Божјом успије да види своје гријехе, он више нема опасности од тога да падне у гордост.
Зашто? Зато што је виђење својих грехова, а затим И покајање “пеницилин” за сваку духовну болест, а прије свега за гордост.
Оно што је изолатор за гордост , то је врлина смирења , а до смирења се долази управо тако што човјек види своје гријехе.
Вратимо се сада на данашње јеванђеље. Господ прво отпушта гријехе овом човјеку, а потом исјељује његове тјелесне недуге и тиме показује превасходство, што је важније”, каже о. Оливер.
Истиче како исцјељење духовних болести, често невидљивих, захтијева опитног љекара, опитног духовника, па човјек долазећи у храмове од свештеника може нпр. само тражити молитву за здравље.
“ИМа једна ствар у данашњем јеванђељском зачалу, која често људима промакне , а не би смјело. Када Господ каже овом парализованом човјеку “Не бој се синко, опраштају ти се гријеси твоји”, многи од присутних у својим помислима похулише у своме срцу “ко је овај да опрашта гријехе”.
Међутим, нигдје се не каже да је тај парализовани човјек ишта рекао или помислио.
Неко би претпоставио да би овај човјек требало да каже “али Господе ја сам овдје дошао јер сам парализован, мени треба помоћ, треба ми исцјељење мога духовнога, мога тјелеснога недуга. Дошао сам ту да ме подигнеш на ноге, али он ћути и при том не каже се за њега да је ишта лоше помислио”, каже о. Оливер.
Појашњава да је то зато што је поменути свјестан свога гријеха, другим ријечима речено, удостојио се да види своје гријехе и схвата да је гријех био узрок његовог стања, те највјероватније са страхопоштовањем у својој души узноси молитву Богу.
О. Оливер каже да се и овдје види да су свети оци били мудри, опитни, искуствени и практични људи.
“Исусова молитва , коју су нам они оставили, свима нама, не само монасима и свештеницима, какав је њен садржај? “Господе Исусе Христе Сине Божји помилуј ме грешног”. Нису свети оци оставили да буде “Господе Исусе Христе дај ми здравља”, “Господе Исусе Христе дај ми напредак”, “Господе Исусе Христе помози ми да успијем на послу”. Све ће то да нам се дода.
Они су ставили оно примарно, а то је “Опрости ми гријехе моје”, “Господе Исусе Христе Сине Божји помилуј ме грешног”.
Указали су нам који је то пут и како можемо да уз помоћ Божју исцијелимо нашу духовну парализу.
Парализа духовних удова је много опаснија од парализе тјелесних”, казао је, између осталог, о. Оливер.
Закључио је да смо у овоземаљском животу у обавези да сваку врсту духовне парализе лијечимо молитвом Богу да нам опрости гријехе, исповиједати се, кајати се, чинити добра дјела милосрђа, држати се своје Цркве, уздати се у милост Божију и она ће свакако да се покаже.
Извор: Црквена општина Котор
.png)
