Када вером у Бога, спознамо наше дужности, потребно је да их извршујемо како би смо добили оно што нам је обећано. „Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби“ (Јн. 14, 21) и „неће се спасити сваки који ми говори Господе, Господе“ (Мт. 7, 21). Вера није просто некакво знање, већ је она незаобилазан и неопходан задатак. „Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен у срцу“ (Мт. 11, 29) и „не тражим вољу своју но вољу Оца који ме је послао“ (Јн. 5, 31) и „наћи ћете покој душама својим“ (Мт. 11, 29).
Из откровења које нам је предато, знамо и уверени смо, у спасење наше природе, коју је Он разрешио трулежности и смрти. Нема више других могућности осим послушности и извршавања. Тада ће нас света Благодат, коју смо изгубили непослушношћу и падом, и која нам је доласком Спаситеља нашег поново причасна, поново одвести у спокој, у васкрсење у живот. И тада „онима који га приме, даће власт да буду чеда Божија“ (Јн. 1, 12). Не, дакле, онима који га чују, него онима „који га приме“, тј. онима који у Њега поверују, који му следе, који Га љубе.
Небројена војска ученика Христових, која без икаквих искривљења следује светом узору ( = Христу), од тада до данас, држи се два правила послушности. Тиме што су у томе добро успели, они и нас подстичу – а и истина Господња – да и данас следујемо том путу, који није само за „време оно“. Та два правила, које смо примили од Отаца наших, јесу „пракса“ и „теорија“.
У стварној борби и подвигу, сваки човек се на почетку сукобљава са страстима и навикама и супротставља им се. Надаље, у делатном виду подвизавања, употпуњава се исповедање ( = изражавање) здравог погледа верног да „ђавола одбацисте заувек, и прионусте уз Христа“. Тада божанска благодат, попут мајке, ослобађа човека од древног ропства закону пропадивости, и води га „новом човеку, у Христу сазданом“. Тада човек постаје „чист срцем“. Сада је испуњена служба коју смо назвали „пракса ( = дело)“, и почиње она коју смо назвали „теорија ( = созерцање)“. „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“ (Мт. 5, 8). И не само да ће Га „видети“, него ће Га и задобити, и у Њему ће починути и у Њему ће се радовати „и нико неће моћи да им одузме радост њихову“ (уп. Јн. 16, 22).
Овим дужностима ћемо се бавити у наставку, а читаоце молимо за благост. Као што је приликом стварања човека, тело створено прво, тако су телесна дела та која свагда претходе. Због тога, и када су у питању страсти, претходе грешке везане за чула. Прво се јављају страсти које зависе од чула, од којих опет ( = од чула) зависи наш биолошки опстанак. Пошто су „храна и одећа“ (1Тим. 6, 3) према Павлу, потребни за наш живот, чула – притиснута бесловесним жељама – погрешно се употребљавају и тако настају страсти и „неприродне“ навике. То је „пали човек“, то је „тело смрти“ (Рм. 7, 24).
У овој страшној пропасти човековој, своју улогу има и „стара змија“, Ђаво. Овде му је Бог допустио да борави, пошто је преварио првосаздане. Ово, метафорички, значе речи: „и земљу да једеш у све дане живота свога“ (Пост. 3, 14). Ђаво тако, свагда неуморно мотрећи на главне законе и правила нашег одржања, непрестано врши насиље над сваким нашим биолошким покретом, преувеличавајући недостатке, и помућујући сваку смиреност и поредак у нашим животима – како код сваког појединца тако и у друштву у целини – и покреће нас на отпадништво од наших дужности и на противљење себи самима и нашем Творцу Богу. Због овог нашег стања, јадикује и Павле говорећи: „ја јадни човек, ко ће ме избавити од тела смрти ове“ (Рм. 7, 24)? Подвиг је, дакле, нешто што нам је потребно, и никако није нешто што угрожава нашу слободу.
Потребу да стално будемо спремни, наглашава и Господ наш, говорећи: „нека буду бедра ваша опасана и светиљке запаљене“ (Лк. 12, 35). Павле нас подстиче да се потпуно обучемо у свеоружије Благодати, да би смо се у дан боја могли одупрети „и одолевши свему, одржати“ (Еф. 6, 13).
Пример Господа нашега, Који након Крштења „изиђе у пустињу… и би искушан од ђавола“ (Мт. 4, 1), постаде почетак победе наше смирене природе над злим, над грехом и над смрћу. Од тада, небројено мноштво хероја и подвижника, презреше лукавога и дела његова, и према предвечном плану, доведоше људско постојање у Очев загрљај.
Старац Јефрем Катунакијски
