“Није суштина наше вере у доласку и гледању овог лепог литургијског поретка, него да приступимо Чаши Живота, Чаши Смисла, Чаши која нас упућује ка Царству Небеском и која нам даје прави смисао животу. То нас треба руководити и то нам треба бити основ за потврду вере и литургијског живота” - рекао је у својој беседи Епископ Херувим.
На Петровдан, 12. јула 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим благоизволео је да богослужи у Болману, у храму Светих апостола Петра и Павла.
Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Герман Богојевић, протојереј Ђорђе Ковачевић, архијерејски намесник барањски и парох дарђански, протојереј-ставрофор Слободан Мајкић, парох јагодњачки и ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели Светог првомученика и архиђакона Стефана у Даљу.
Епископ Херувим рекао је у својој беседи да човек једино кроз литургијски заједницу стиче бесмртне врлине и преображава себе за живот вечни.
-У име Оца и Сина и Светога Духа!
Часни оци, драги народе нека свима буде благословен данашњи дан у којем прослависмо ове дивне светитеље, Свете првоврховне апостоле Петра и Павла.
У овом храму сви се радујемо јер смо прославили његову славу, славу овога села. Данас је све на радост вере коју су имали и коју су проповедали, проносили и сејали ови дивни апостоли. Свети Петар и Павле су заиста били труба водиља васцеломе Православљу, васцелој хришћанској вери. Њихова реч је била чврста, а вера јака, тако су ходили и пловили по свим бурама искушења на која су наилазили. Много тога је било тешко, али су успели да истрају снагом своје вере и благодаћу Светога Духа којом су увек били вођени. Посејали су семе Јеванђеља Христовога по целоме свету. Њихов живот је живот који ми треба да следимо и који нам треба бити као путоказ ка Царству Небеском, ка животу вечном, ка Литургијској заједници.
Без Литургијске заједнице хришћански живот нема своју пуноћу, нема ту димензију коју треба да има и којом треба да се руководимо, која нам треба бити пример, пут и смисао у животу. Треба да се причешћујемо, треба да долазимо у Цркву Божију јер су то основи живота и потврда наше вере. Не робовати некој форми, него свој осећај вере и живот у Цркви треба потврђивати кроз Свето Причешће. Не да се преиспитујемо или да једни друге преиспитујемо ко је достојан а ко недостојан, ко је јео, ко је пио, ко је постио, ко није постио. Бог нас то никада неће питати. Људски разум и људска пошаст су ти који нас увек руководе да једни према другима имамо неку врсту нетрпељивости. Али Бог од нас то неће тражити. Тражиће то колико смо ми пута као људи потврдили своју веру. Колико смо се пута причестили и обновили заједницу са Христом. Без обнављања те заједнице са Христом нема потврде вере. Није суштина наше вере у доласку и гледању овог лепог литургијског поретка, него да приступимо Чаши Живота, Чаши Смисла, Чаши која нас упућује ка Царству Небеском и која нам даје прави смисао животу. То нас треба руководити и то нам треба бити основ за потврду вере и литургијског живота. Народ који живи литургијским животом, који се преображава Христом кроз Чашу Живота разуме позив Цркве. Он разуме шта је Црква и какав је смисао Цркве и како Црква функционише, каква је структура саме Цркве. Онај ко не живи таквим животом или који на неки други начин покушава да потврди веру, супротно онога што проповеда Света Црква, супротно од онога што су нам оци у залог оставили, супротно од онога што су Апостоли проповедали и светитељи својим животом потврдили, засигурно не иде правим путем. Тај иде оним широким путем, како су учили оци и аскете наше Свете Цркве. Тај широк пут је пут овога света, пут овог бесмисла у којем се сви ми налазимо, али уски пут је пут живота у Цркви, пут страдања и пут искушења. Црква Божија увек носи свој Крст, Црква Божија се непрестано распиње, али исто тако и васкрсава показујући славу своју, показујући моћ своју овоме свету. Црква васкрсава искључиво кроз Христа, кроз Тајну која се овде кроз ово литургијско сабрање нама даје. Ова Тајна тражи од нас да будемо део бесмртне врлине која нам се даје кроз Тело и Крв Христову. Зато треба, драга браћо и сестре, да се учимо правој вери. Света Литургија нас преображава у Христу, отвара нам могућност да разумемо једни друге. Чини да нема неспоразума међу нама, да једни друге гледамо као браћу, да и ми пастири гледамо своје стадо као браћу и сестре. Исто тако, да и ви да гледате своје пастире као оне који вас руководе и који вас упућују ка Царству Небеском.
Требамо да разумемо једни друге, да нам језик не буде помућен као некада преко вавилонске пошасти.
Да будемо благословени у разумевању једни према другима, да наш језик буде језик благодати Духа Светога, језик који ће нас обнављати за живот вечни, а не онај који нас води у свађу, у сукобе и неразумевање. То није ни језик Цркве, нити благочестивог светосавског народа. Светосавље је у темељима овога храма као и у темељима целокупног нашега српског народног бића. Светосавље не воли немир, оно воли мир, мир у Христу. Светосавље је умивено Христом и тако је приступачно свима нама. Требамо да разумемо једни друге, да нам међусобна љубав буде лира благодати Духа Светога. Једино тако можемо да изграђујемо ону теологију и ону суштину коју су нам проповедали Свети апостоли Петар и Павле, наши светитељи, заштитници овога места и овог светога храма. Они су нас учили да изграђујемо љубав, да љубављу зрачимо, да љубављу проповедамо реч Божију, не на силу, не никако оно што је супротно од основа самога начина проповедања, него искључиво кроз љубав, да сијамо љубављу која нам се даје кроз благодат Духа Светога. Такви и само као такви можемо разумети једни друге и можемо се умити и обући у одећу Христову. Цркву Божију треба да слушамо јер је она наш основ, наш идентитет и наше изграђивање живота овде. Једино Црква Божија ће опстати и остати на овим просторима и докле год буде и последњег Србина и последњега Православца, црквено звоно ће звонити. Како и на који начин то је наша брига, али засигурно то верујте, да се кандило вере у овој епархији нигде неће угасити. Увек ћемо се трудити да без обзира на сва искушења и све недаће Црква Божија никада не буде закључана. Али, исто тако, сви морамо једни друге да се волимо. Једино ћемо тако разумети једни друге и једино ћемо тако схватити који је смисао живота и нашег односа. Једино тада можемо схватити оно што Црква проповеда и оно што нас уче свети апостоли Петар и Павле. Ако тако не буде, истини за вољу, неће бити ни нас. Онда ћемо бити распуђени и стадо Христово неће бити усмерено ка путу Царства Небеског које јесте наше истинско усмерење и наш пут.
Нека би Господ дао да нас свети апостоли Петар и Павле увек крепе, да нас уче разумевању, да нас уче правоме путу Цркве Божије, они су трубе Цркве, трубе које дишу благодаћу Духа Светога непрестано, кроз сва времена. Уче нас да изграђујући, и како се они у иконографији сликају загрљени један према другоме, у љубави Божијој, у љубави Христовој, изграђујемо истинске односе.
Као православни Срби морамо бити сложни, јединствени, то Црква Божија проповеда и то је у темељима Цркве. У темељима Цркве јесте јединство и саборност и ништа друго не може бити замена томе. Сва удружења и све партије распуђују Цркву Божију и чине поделе, раздељују стадо Христово. Црква Христова са народом то никада није чинила, ни кад је било најтеже време. Чак и када је Црква Божија од свих тих људи била гоњена, она је увек чинила јединство, позивала народ у Цркву да буде светосавски. Црква је увек позивала народ да иде путем Светога Саве, јер је он наш отац, отац који је усмерио лађу нашега народа ка Царству Небескоме, Он је својим животом, својом проповеђу просветлио српски народ, отворио му очи да разуме Јеванђеље Христово. Када видимо све ово не можемо онда бити људи који то не разумемо, јер немамо право да то не разумемо. Никако другачије, него да будемо на томе путу, на светосавскоме путу који је утемељен на светоапостолском путу, на светоапостолској теологији која је у самом његовом корену.
Нека би Господ дао да се на томе путу усмеравамо, да ову лађу нашу усмеримо ка Царству Небеском, да се умијемо и образујемо Јеванђељем Христовим, да Христос буде наш Пут, Истина и Живот. Живели, срећни и благословени били. Амин!
Преосвећени Владика Херувим посетио је истога дана парохију јагодњачку и храм посвећен Светом Нектарију Егинском.
