У четврту недељу по Духовима, 10. јула 2022.године, када наша црква молитвено прославља преподобног Сампсона Странопримца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је архијерејску Литургију у храму Свете Петке у селу Петка надомак Лазаревца.
Епископу су саслуживали наречени викарни Епископ липљањски г. Доситеј (Радивојевић) Хиландарац, јереј Зоран Ђуровић, гост из Архиепископије београдско-карловачке, протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, протојереј-ставрофор Александар Новаковић, протођакон Иван Гашић и ђакон Никола Урошевић.
За благољепије сабрања били су задужени “Српски Православни појци”.
Владика Јован је надахнутом беседом окупљенима тумачио речи данашњег Јеванђења о исцељењу капетановог слуге: “Ово Јеванђеље поучава нас правој вери, смирењу, богобојажљивости и бочежњивости. Свето Писмо и јесте поука за све. Видимо да капетан моли за исцељење свога слуге, не неког члана породице, већ за слугу који у то време није имао никаква права. Ова прича представља сусрет Божанске моћи и људске немоћи, Божанске доброте и људске слабости. Огромна вера једног незнабошца, спојена са надом и љубављу произвела је велико чудо. Толике вере ми се данас можемо постидети. Смисао ове приче је да се провери наша вера. И сам Господ се задивио вери овог капетана. Бог где хоће чини чуда, само је потребна наша вера. Велика вера је произвела је и капетаново исповедање његове недостојности да Господ уђе у његов дом. Довољно је да Господ само каже реч и десиће се исцељење слуге. Реч Христова је моћнија од свих лекова, од свих болести, она је чудотворна. Па, ипак, није довољно само рећи да верујемо, већ су важна и наша дела која сведоче ту веру. Да ли је наша вера заиста права јеванђелска вера, или је често то само традиција и обичај? Често и данас чујемо од верника оно чувено ваља се... Ваља се да идем у цркву, ваља да се причестим и друго, што сведочи да нам је вера слаба. Говорити да верујемо није довољно. Треба знати шта је то наша вера? Вера се учи и њом се живи. Сведена на обичај и традицију вера нас неће спасити. Само правом вером спознајемо Бога и приближавамо небо земљи, усељавамо Христа у себе. Јеванђелском вером, не полувером, не слабом вером, гатањем и врачањем, чему смо нажалост и данас веома склони. Потребно је да верујемо у Христа, попут капетана из данашње приче. Човеку који верује све је могуће. Без вере ништа није могуће. Човек је најближи Богу када му је вера најјача, када су му мисли најчистије и осећања најплеменитија. Како верујемо, како мислимо и како осећамо, то смо заправо ми. Зато је важно себе усмеравати у свему ка Богу. Но, себе је тешко видети правим очима. Када бисмо се сагдали на прави начин, увидели бисмо да нам је вера слаба и да нисмо баш тако јаки у вери. Видели бисмо да нам је вера млака и да ћемо због таквог стања бити избљувани. Бити млак је страшно стање човека, као и лењост. Све ово човека нажалост одводи у болесно стање и тела и духа. Лењост за усавршавање у Богу одводи нас на пут нечистоте. А једино је Бог чист. Без Бога нисмо сввесни ни својих речи, ни својих поступака. Без Бога и највећа зла можемо чинити мислећи да чинимо добро. Када имамо ум Христов све нам постаје кристално јасно. Замућеним очима не можемо видети ништа јасно”, поучавао је Владика.
Извор: Епархија шумадијска
