”Породица треба да буде Црква у малом. На томе треба да радимо и то нам треба бити можда и основни задатак - да стварамо породицу као црквену заједницу. Једино тако ћемо моћи да изграђујемо ову велику заједницу која се овде испуњава. Црква у малом се интегрише у Цркву заједнице љубави са Христом” - рекао је у својој беседи Епископ Херувим.
У уторак, 19. јула 2022. године, када Црква слави Преподобног Сисоја Великог, а мештани Борова Насеља свој заветни дан, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог Стефана Дечанског у Борову Насељу.
Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Блажић, први парох боровонасељски, протојереј Љубенко Јовић, парох бршадински, протонамесник Ненад Лазић, парох тењски, јереј Синиша Мићановић, други парох боровонасељски, јереј Вукашин Бојић, први парох даљски и ђакон Војислав Николић, ђакон придворне капеле Светог првомученика и архиђакона Стефана у Даљу.
Својом беседом Епископ Херувим поучио је верни народ о смислу живота у вери.
-У име Оца и Сина и Светога Духа. Часни оци, драги народе, децо Божија нека свима буде на здравље и на спасење данашњи дан који нас је сабрао овде под сводовима овог светога храма светог Стефана Дечанскога. Радост коју сви данас осећамо је заиста велика, прослављамо великога угодника Цркве Божије. Преподобни Сисоје Велики је подвижник с краја 4. века који је својим животом посведочио име Христово. У свом животу следио је пут Христов, а узор у свему био му је Свети Антоније Велики. Подвизавао се у Египатској пустињи усмеравајућио се ка Христу, онако како и ми као људи треба непрестано да чинимо. Ово наше сабрање овде, Света Литургија, усмерава нас на пут ка Христу, упућује нас ка Царству Божијем.
Много нас се данас причестило, на славу Божију, то је пут нашега живота. То даје смисао овоме животу. Црква Божија се непрестано разапиње, непрестано даје за човека, али непрестаним распињањем она и васкрсава показујући своју славу у овоме свету. Живот без Цркве Божије нема смисла. Једино живећи са Црквом Божијом и слушајући речи Јеванђеља које нам се из непресушног Извора дају, онда цео наш живот има свој смисао. Свет се налази у једном општем хаосу, у бесмислу. Међутим, Црква Божија и на то има одговор. Црква Божија је увек темељ, носи суштину наше вере. Црква учвршћује веру човеку, да издржи сва искушења. Многа су искушења кроз која човек пролази, кроз која су пролазили светитељи. Једном приликом Светог Сисоја су питали шта треба да се чини да би се дошло до спасења, његово одговор је био: само веруј и спасавај се. Тако исто и ми, поучени том поруком, треба да се спасавамо. Речју имена Христовога, доласком и животом у Цркви Божијој, животом испуњеним Светим Тајнама Цркве Божије. На првом месту кроз Свето Причешће, као суштину заједнице са Живим Богом, којом ми обнављамо свој живот у Христу. То нам даје снагу, то је печат наше вере. То је бреме наше вере. Христос не даје оно бреме које ми не можемо носити. Јер је јарам Његов благ, како каже Свето Јеванђеље. Носећи Крст Христов можемо схватити суштину живота и смисао живота у вери. Нема ништа лепше од Цркве у овоме свету, драга браћо и сестре. Све је пролазно, све политичке институције, све у нашем окружењу је само тренутак у историји. Црква Божија је све то превазишла, пребродила је сва искушења и показала своју моћ, јер њена глава је Христос. Христос нама даје Цркву, даје нам вечност, а оно што има димензију вечности оно има и димензију непропадљивости. Црква Божија кроз све векове сведочи име Христово, утврђујући веру у нашем српском православном народу. Ово је наша помесна Српска Православна Црква, а Свети Сава и Свети Немањићи и светородне лозе нашег народа су показале којим путем треба да идемо. Показали су нам које је наше усмерење и која је наша етика. Учили су нас да ван Цркве немамо постојање и не можемо бити народ спасоносан, народ утемељен у вери. Једино у Цркви Божијој можемо изграђивати свој идентитет, можемо изграђивати и утврђивати се. Утврђујемо се и у свом језику, у својој култури. Црква Божија то и сведочи и носи заједно са својим народом кроз све векове и у сву вечност. Језик у Цркви Божијој је језик преображен, језик који слави име Божије, који подиже брата поред нас, језик који не куди и који не мрзи. Из овога видимо која је суштина језика и који је благослов Цркве Божије у томе смислу. У Цркви све има свој смисао, све има своју пуноћу. Све налази своје испуњење уколико желимо да схватимо и уколико желимо да долазимо у Цркву Божију да се поучавамо Речју. Зато Црква Божија, драга браћо и сестре, треба бити на првоме месту. Породица треба да буде Црква у малом. На томе треба да радимо и то нам треба бити можда и основни задатак - да стварамо породицу као црквену заједницу. Једино тако ћемо моћи да изграђујемо ову велику заједницу која се овде испуњава. Црква у малом се интегрише у Цркву заједнице љубави са Христом. Зато је породица јако битна, мора бити чврста, мора бити верујућа и мора бити црквена. Тако ће сачувати и свој језик и своју културу, тако ћемо сачувати своју крсну славу и нећемо је заборавити. Све то ћемо успети ако је породица јака. Црква је такође једна велика породица која се темељи на љубави и потврђеној вери. Црква се темељи на потврђеној вери у васкрслог Христа, а не ни на каквој идеологији или филозофији. Христос се жртвовао ради нас и нашега спасења да би нам отворио пут живота.
Заиста се радујем што сам данас овде са вама, што можемо поделити радост данашњег дана, овог великог дечјег празника. Лепо је видети децу у светом храму, што су се причестили, што су приступили Телу и Крви Христовој. То је оно што ће их у животу сигурно крепити, што ће их утврђивати и потврђивати њихову веру. На овај начин они потврђују да су православни Срби, а ми потврђујемо да смо постојани.
Имаћемо још једну радост у овој парохији, ако Бог да, на Светог Прокопија на Липовачи ћемо осветити богомољу. То је још једна потврда да Црква Божија увек твори све за добро нашега народа. Заиста је то никло као кедар на Ливану, из заједнице љубави тих људи који тамо живе. Успели су заједно са својим парохом, али и са целом општином боровском. Ако градимо светиње изграђујемо себе. Поред свих тешких околности снага и вера људи потврђује се снага људи. Богомоља Светог Прокопија коју ћемо на Липовачи осветити је наша снага, наше утемељење на овим просторима. То је потврда да смо народ светосавски, народ задужбинарства који зна да је Црква једини пут и смисао.
Стога, нека сте благословени и ако Бог да да се видимо на Светог Прокопија и да тамо прославимо име Божије радујући се у љубави Христовој у Заједници Оца, Сина и Светога Духа! Амин.
