У понедељак 25. јула, када наша Света Црква прославља Чудотворну икону Пресвете Богородице Тројеручице, његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Каленић, у ком се чува чудотворна копија ове иконе.
Овом приликом Преосвећеном су саслуживали: јеромонах Дамаскин (Тотић), протојереј-ставрофор Милић Марковић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протојереј-ставрофор Драгослав Цветковић, јереј Слободан Савковић, јереј Александар Јаћимовић, јерођакон Василије (Старовлах) и јерођакон Јован (Прокин).
Молитвено сабрање су својим слаткопојем улепшали чланови певачког друштва „Србски православни појци“ из Београда.
По прочитаној Јеванђелској причи Преосвећени се обратио присутнима рекавши да је данас дан када се прославља икона Пресвете Богородице Тројеручице чији оригинал се чува у Хиландару, који је посвећен Ваведењу мајке Божије, коме је посвећен и манастир Каленић у ком се налази оригинална копија ове иконе. Икона Тројеручице се налази у манастиру Каленићу захваљујући Мајци Божијој и породици Симић из Варварина, који су са љубављу, не гледајући на материјалну вредност, ову икону поклонили како бисмо се ми молили пред њом. Зато смо се данас и окупили како бисмо исказали молитвено поштовање пред овом чудотворном иконом и да затражимо помоћ за све наше невоље које нас сналазе у животу; да благодаримо Богу и када нас снађу невоље и када имамо радости. Понекад и невоље Бог шаље на нас како бисмо се отрезнили, освестили, да нас невоље подсете да се сачувамо од гордости и сујете. Када нас снађу невоље онда се и појача у нама жеља за молитвом, али ми треба да се молимо и пре него невоље дођу на нас. Све недаће ћемо лакше поднети ако имамо вере, љубави и послушности. Христос је био послушан Оцу своме до крста, како смо чули у апостолу, и зато га је Отац узвисио до највиших висина. Господ је из послушности прихватио и страдање и распеће и васкрсење, све ради нашег спасења и ради нашег добра.
Ми у храм долазимо да бисмо се срели са Богом. Ако долазимо у храм у смирењу да тражимо помоћ Божију, а не да пркосимо Богу како нам Он не треба, већ да отворимо срца како би у њега ушао Бог. У чије се срце усели Бог, у том срцу нема ничег што није божанско, нема саможивости, нема себељубивости, јер Бог протерује све што није богоугодно. Данас смо се окупили пред иконом мајке Божије како бисмо испразнили себе, како бисмо сами себе испразнили од свега оног негативног, да би се у нас уселио Бог и мајка Божија. Дошли смо да се молимо за себе, али и за ближње своје, јер је други наш брат, наша сестра, наш отац, наша мајка, јер је ближњи и наш непријатељ. Њих нам је Бог дао да покажемо своју љубав, да се молимо за њега, да истрпимо тог непријатеља. Бог ће примити нашу молитву, а он ће примити духовни жар па ће се променити. Наше је да прво себе променимо, а не да чекамо да се други промени. Ако се тако молимо једни за друге, тако ћемо осетити и присуство Божије и мајке Божије у нама.
У православљу нема ни једног богослужења где се не молимо Пресветој Богородици, где не тражимо њену помоћ. Њеном прослављању нема краја, јер њеним подвизима нема краја. У смирењу је рекла „ево слушкиње Господње“, док ми данас само тражимо други да нам служи или служимо само онима који нас воле. Много је патњи у овом свету, много је болести, а највећа болест је смрт. Зато се плашимо смрти, јер је она нешто неприродно. Човек је унео смрт у свет када је престао да слуша Бога, али Бог долази у овај свет, рађа се, страда за нас. Људи га разапињу, а то све долази због мржње, која опет потиче из самољубља. Зато нас Господ лечи од смрти, али и од свега демонског, а то се ништа не би десило без Богородице која је донела Господа на овај свет. Када стојимо на молитви и молимо се мајци Божијој ми уносимо Бога у себе, а он тада изгони сваки грех, сваку таму, муку, невољу, муку из нас. Преосвећени је у наставку нагласио да све што је Христос урадио од Богородице је му је она дала нашу природу. У акатисту пресветој Богородици се каже да је лакше пребројати песак у мору, него ли пребројати чудеса, исцељења и помоћ Пресвете Богородице. Зато смо данас пред Богородицином иконом да би нам помогла у спасењу, да станемо на мост који спаја земљу и небо, а тај мост је Она сама. Ако не будемо на том мосту онда ћемо се стропоштати у провалију, а ако и паднемо у провалију једино Бог нас може избавити све док имамо вере и док се молимо мајци Божијој. На самом крају Преосвећени је нагласио да нам ни молитве неће помоћи ако живимо саможиво, ако живимо затворени, ако нећемо тог другог да пустимо у себе, под изговором да ми ремети моје молитвено стање. Ако не примамо другог, не примамо Бога, а кроз друго се долази до Бога. Још је позвао све да се помолимо Богомајци да завлада љубав, слога и мир прво у нашим срцима, да звладају у нашим домовима, у држави, у Цркви, у манастирима и на сваком месту.
Извор: Епархија шумадијска
